Zašto ne vjerujem u revolucije !

Nisam levičar, ne zato što mrzim druge, već zato što verujem u drugačiju vrstu slobode. I ne, to nije rezultat traume iz detinjstva, niti bunt protiv roditelja, škole ili „sistema“. Ne vučem to iz osećanja da me svet povredio, pa sad želim da ga menjam. Nije mi potreban veliki ideal da bih u njemu sakrila sopstvene pukotine.

Piše: Dragana Miljanić/standard.rs

Jednostavno, ne verujem u kolektivističke bajke. Ne verujem u jednakost kao idolopoklonstvo, u državu kao spasitelja, niti u revolucije koje, poput jeftine kozmetike, menjaju ambalažu, ali ne i sadržaj. Za razliku od onih koji svako jutro ustaju da bi srušili neki režim, ja sam odlučila da najpre srušim ono što u meni ne valja. I to radim svakodnevno, bez transparenta i bez kamere.

Jer, ako bismo levicu definisali kao ideološku porodicu koja iznad svega slavi kolektiv, onda je jasno – nisam iz te kuće. Levica, kao ideološka porodica koja slavi kolektiv iznad pojedinca, nije moj dom. Kolektivizam me ne privlači – ni u obliku socijalizma, ni u modernim, glamuroznim formama aktivizma. Nikada nije. U njegovo ime su se pravile revolucije, logori, zatvori i priručnici za „novog čoveka“. Previše kostiju je pod zemljom da bih se igrala njegovim idejama.

U levo orijentisanim ideologijama, pojedinac je samo zarez u rečenici istorije. Jedna kap u takozvanom „moralu mase“. Njegove slobode su važne samo ako pripada pravoj grupi – onoj koju je levica označila kao „ugroženu“. LGBT osobe, migranti, aktivisti, pa čak i pojedinci koji traže „razumevanje“ za pedofiliju – sve to se pozdravlja kao hrabro ispoljavanje identiteta.

A šta je sa porodicom? Sa roditeljima koji žele da vaspitavaju svoju decu? Sa onima koji žele da rade, da veruju, da grade bez tutorstva države? Njihove slobode su, u najboljem slučaju, dosadne. U najgorem – opasne.

Unutrašnja sloboda

Danas je uobičajeno videti ljude koji govore o revolucijama i pravdi, ali da li oni zaista razmatraju dublji koren problema? Revolucije koje se pokreću u ime ravnopravnosti često podrazumevaju velike promene u spoljašnjem okruženju, ali oni koji ih pokreću ne pitaju se kako bi se pojedinci mogli osloboditi iznutra. Izgleda kao da su svi zaboravili da ljudska sloboda i odgovornost moraju da potiču iz dubine pojedinca, a ne iz spoljašnjih zakona i heštegova.

Ne verujem u levicu, jer verujem u čovekovu slobodu, odgovornost i savest

Kroz istoriju, najveće nesreće nisu dolazile zbog previše slobode. Dolazile su zbog ideja koje su pokušale da uguše pojedinca zarad „višeg cilja“. Komunizam, nacizam, svaki oblik totalitarizma – svi su počinjali istom pesmom: „Mi ćemo vas spasiti.“ A završavali su se tišinom gulaga.

Jer kad god levica krene u „revoluciju“, to uvek miriše na osveženje. Ne sistemsko, naravno. Sistem ostaje isti – kolektivistički, neodgovoran, autoritaran. Ali zato frizure! Nove parole, sveži heštegovi, dramatični govori i tužan pogled u kameru dok se moli za pravdu. Pravi spektakl! Sve izgleda kao nova serija na Netfliksu, samo što publika ostaje ista – bezvoljna i zavisna od države.

Ne verujem u levicu, jer verujem u čovekovu slobodu, odgovornost i savest. Levo orijentisane ideologije, umesto da slave slobodu pojedinca, obično ga svode na element mase, na broj u istoriji koji služi nekom većem cilju. To se vidi i u današnjim „revolucijama“, koje se nekada obnavljaju pod vidom novih ideala, ali sa istim starim mehanizmima koji ugrožavaju ličnu slobodu.

Na primer, ne mogu da se ne setim onih studenata iz Srbije koji su putovali u Strazbur da apeluju na Evropski parlament, navodno tražeći pomoć za Srbiju. Iako im je namera možda iskrena, njihov glas, kao i mnoge slične inicijative, usmeren je ka birokratama koji se predstavljaju kao arbitri pravde, a u stvarnosti su hladne, politički zainteresovane strukture, koje ignorišu stvarne probleme – naročito kada ti problemi nemaju marketinšku vrednost ili ne odgovaraju njihovoj ideološkoj agendi.

Oni, dakle, ne traže rešenja, već uloge u predstavi. Umesto stvarnog angažmana, dobijamo pozorište: obraćanje Briselu kao nekakvom nebeskom sudu, dok u stvarnosti ta institucija, kada je reč o Srbima, uglavnom ćuti. Taj apel nije izraz nade, već simptom naivnosti – vere da će neko drugi, sa dovoljno moći i parola, rešiti sve što mi sami ne želimo ili ne umemo. Ali to nije revolucija – to je predaja pod velom aktivizma. I sve što ostaje je spektakl: novi scenario, stara struktura.

Poziv pojedincu

Nije slučajno što se često (i možda apokrifno), pripisuje Čerčilu izreka da, „onaj ko u mladosti nije levičar, nema srca, a onaj ko to ostane u starosti, nema mozga“. Revolucije, izgleda, bolje zvuče kad se čovek još nije upoznao sa životom. Sa zrelošću dolazi i sumnja – ne u ideale, već u kolektivne ucene koje se pod njima prodaju.

Ali, upravo u tome leži suština problema: umesto da se čovek suoči sa sopstvenom odgovornošću, on je sve češće predaje nekom spoljašnjem autoritetu – bilo da je to država, Brisel ili neki novi ideološki hram. Suprotno tome, pravi podvig nije da se čovek obrati nekom moćniku, već da se obrati sopstvenoj savesti. A upravo tu počinje prava sloboda – u unutrašnjem izboru čoveka da ne pristane na laž, čak ni kada je okružen mrakom.

To su znali ljudi poput Viktora Frankla, koji je i u logoru uspeo da sačuva smisao i unutrašnju slobodu, i Aleksandra Solženjicina, koji je iz zatvora i progonstva gradio istinu jaču od bilo koje ideološke kampanje. Oni nisu tražili revoluciju – tražili su odgovornost. Ličnu. Neprenosivu. Istinsku.

Zato i verujem da je osnovna razlika između levice i desnice upravo tu: levica počinje od mase, desnica od čoveka. Levica nudi kolektivnu pravdu, desnica poziva na ličnu odgovornost. I hrišćanstvo, kao najviša forma pojedinačne odgovornosti, bliže je desnici, jer poziva svakog čoveka da se suoči sa sobom i svojom savešću.

Ono nije ni plan petogodišnjice, ni program u 10 tačaka. To je poziv pojedincu. Da veruje. Da voli. Da se menja. Ne zbog mase, ne zbog sistema, nego zbog sebe i Boga. U Hristovim rečima nema kolektivnog spasenja. „Uzmi svoj krst i pođi za mnom“ – to je poruka.

Krst je ličan. Spasenje je lično. Odgovornost je lična. Savest – ona je, kako su neki filozofi tvrdili, trag Boga u nama. Mnogi su je smatrali dokazom da nismo nastali slučajno, već da u nama postoji iskra nečeg večnog. Nečeg božanskog. A upravo savest najviše strada u kolektivizmu. Jer masa nema savest. Ima parole.

Verujem u ono što je Hristos govorio: „Ljubi bližnjeg svog.“ Ne zato što ti to naređuje partija, kolektiv ili ideologija – već zato što to traži tvoje srce. Jer znaš da tvoj postupak ima večnu težinu, bez obzira na to ko ga vidi. I zato nisam levičar. Ne jer u druge ne verujem, već zato što verujem u čoveka – u njegovu slobodu, odgovornost i savest.

U ono što ne može biti kolektivno, jer je suštinski lično. U ono što ne može biti dirigovano, jer mora biti izabrano. Sloboda nije program. Savest nije parola. A odgovornost – ona nije stvar mase. Ona počinje u tišini, tamo gde čovek ostaje sam pred Bogom i pred sobom. To je moj izbor. Ne protiv drugih, već u ime onog najboljeg u čoveku.

izvor : banjaluka.net.