Ugriz ove ajkule smrvio bi automobil: Šta nauka zna o njoj !
Velika bela ajkula (Carcharodon carcharias) naširoko se smatra vrhunskim predatorom okeana. Može da dostigne dužinu od oko šest metara, ima jedan od najsnažnijih ugriza u savremenom životinjskom svetu i kao odrasla jedinka nema prirodnih neprijatelja.
Međutim, prema većini procena, ona je otprilike tri puta manja od vrste Otodus megalodon – izumrle ajkule čije ime, prevedeno sa grčkog, doslovno znači „veliki zub“.
Megalodon je jedna od onih životinja koje zvuče kao mit, iako su zaista postojale. Bio je džinovskih razmera i vladao je svetskim okeanima približno 20 miliona godina pre nego što je zauvek nestao, pre oko 3,6 miliona godina. Razloge naučnici i dalje pokušavaju da razjasne.
Telo megalodona bilo je stvoreno za dominaciju
Najveći problem pri rekonstrukciji izgleda megalodona jeste činjenica da su ajkule hrskavičave ribe. To znači da je njihov skelet sastavljen od hrskavice, a ne od kostiju, pa se veoma retko fosilizuje.
Zbog toga paleontolozima uglavnom preostaju samo zubi. A zubi megalodona bili su izuzetni. Trouglasti, nazubljeni i kod velikih jedinki dugački i do 18 centimetara.
Poređenja radi, zubi velike bele ajkule obično dostižu maksimalno oko pet centimetara dužine.
Na osnovu tih zuba, kao i retko sačuvanih pršljenova, naučnici su koristili različite metode procene kako bi odredili veličinu megalodona.
Prema velikoj rekonstrukciji objavljenoj 2024. u časopisu Palaeontologia Electronica, koju je izradio međunarodni tim od 26 stručnjaka za ajkule i fosile, ova vrsta je verovatno dostizala najmanje 15 metara ukupne dužine. Neke procene ukazuju na mogućnost da su najveći primerci bili dugački i do 24 metra.
To ga čini ne samo najvećom ajkulom koja je ikada živela, već i jednim od najvećih predatorskih organizama u istoriji života na Zemlji.
Ista studija osporila je dugo prihvaćenu pretpostavku da je megalodon bio samo ogromna verzija velike bele ajkule. Umesto toga, verovatno je imao vitkije i izduženije telo, više nalik limun-ajkuli nego velikoj beloj ajkuli.
Ugriz koji bi zdrobio automobil
Procene snage ugriza koje proizlaze iz takve veličine tela zaista su zapanjujuće.
Biolozi koji su 2008. modelovali mehaniku vilice megalodona, na osnovu proporcija njegove lobanje i strukture zuba, procenili su da je sila ugriza iznosila desetine hiljada funti po kvadratnom inču (više hiljada kilograma po kvadratnom centimetru).
To je približno 10 puta više od sile koju može da razvije velika bela ajkula i potencijalno dovoljno da zgnječi automobil kao praznu aluminijumsku limenku.
Čime se megalodon hranio i kako to znamo
Izgleda da su omiljeni plen megalodona bili veliki morski sisari – kitovi, delfini, dugonzi i preci današnjih životinja koje zauzimaju slične ekološke niše.
Dokazi za to sačuvani su u samim fosilima.
Na kostima kitova i perajara iz miocena i pliocena pronađeni su tragovi ugriza koji odgovaraju zubima megalodona. To je dokumentovano u studiji objavljenoj 2017. u časopisu Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology.
Mnoge od tih kostiju pokazuju katastrofalna oštećenja koja ukazuju na napad dovoljno snažan da preseče kost.
Način na koji je megalodon lovio i dalje je predmet naučnih rasprava.
Raspored povreda na nekim fosilizovanim kostima kitova, naročito oko vitalnih delova skeleta, naveo je pojedine paleontologe da pretpostave kako je megalodon namerno napadao mesta koja bi brzo onesposobila plen, za razliku od strategije velikih belih ajkula koje češće napadaju meka tkiva.
Ova hipoteza još nije definitivno potvrđena. Fosilni zapisi su fragmentarani i teško je isključiti mogućnost da se megalodon ponekad hranio i lešinama.
Ono što je sigurno jeste da je njegova veličina, u kombinaciji sa ogromnom snagom ugriza, omogućavala nanošenje razorne štete jednim jedinim napadom.
Zašto je megalodon izumro?
Uprkos svojoj dominaciji, megalodon je nestao, a razlog njegovog izumiranja jedno je od zanimljivijih otvorenih pitanja paleontologije.
Vodeća hipoteza povezuje njegovo izumiranje sa velikim promenama u okeanskim ekosistemima pre tri do četiri miliona godina.
Globalne temperature okeana počele su da opadaju kako je planeta ulazila u period zahlađenja. Topla i plitka priobalna mora, koja je megalodon preferirao i koja su obezbeđivala veliku koncentraciju krupnog plena neophodnog za održavanje njegovog ogromnog tela, značajno su se smanjila.
Istovremeno su se i kitovi razvijali u pravcu koji ih je činio težim za lov. Postajali su brži, okretniji i sve češće su migrirali u hladnije i dublje vode, van optimalnog staništa megalodona.
Da li su velike bele ajkule doprinele njegovom nestanku?
Druga teorija ukazuje na konkurenciju novih predatora.
Analiza izotopa cinka sačuvanih u fosilizovanim zubima ajkula, objavljena 2022. u časopisu Nature Communications, pokazala je da su se megalodon i velika bela ajkula tokom pliocena hranili veoma sličnim plenom.
Obe vrste nalazile su se pri vrhu istog lanca ishrane i uglavnom su lovile morske sisare.
Manje i okretnije velike bele ajkule možda su uspešnije dolazile do plena pre nego što bi on dostigao veličinu koja bi opravdala ogromne energetske potrebe megalodona.
Tako je njegova ogromna telesna masa, nekada najveća prednost, možda postala ozbiljan nedostatak kada je količina raspoloživog plena počela da opada.
Autori studije zaključili su da je izumiranje megalodona najverovatnije bilo posledica kombinacije više faktora – smanjenja broja plena, gubitka staništa i konkurentskog pritiska – a ne jednog jedinog uzroka.
Šta mitovi o megalodonu pogrešno predstavljaju?
Megalodon i dalje živi u popularnoj kulturi kao skrivena pretnja iz dubina okeana. Mnogi filmovi zasnivaju se na ideji da bi ova džinovska ajkula mogla i dalje da postoji, neotkrivena u dubokim morima.
Biolozi su gotovo jednoglasno skeptični prema toj mogućnosti.
Životinja veličine megalodona morala bi neprekidno da konzumira ogromne količine velikog plena. Da još postoji, naučnici bi pronalazili tragove njenog hranjenja, zube i ostatke plena u okeanima koje danas veoma detaljno pratimo i istražujemo.
Duboki okean nije neistražena teritorija u meri u kojoj to filmske priče često sugerišu.
Zapravo, megalodon predstavlja nešto mnogo zanimljivije od skrivenog čudovišta – jedinstven pogled u prošlost okeana, u vreme kada je morski ekosistem bio dovoljno bogat da podrži postojanje predatora gotovo nezamislivih razmera.
izvor : Skot Travers, saradnik Forbes
izvor : Forbes.rs
