Kako su dve devojčice i legenda fudbala demontirali vojnu diktaturu Figueireda u Brazilu

Ko je bio Žoao Baptista de Oliveira Figueiredo?

Brazilski vojni lider i političar koji je služio kao 30. predsednik Brazila (od 1979. do 1985. godine), bio je poslednji predsednik u periodu poznatom kao brazilska vojna diktatura. Iako predsednik, on je pre svega bio general vojske. Na vlast ga je postavila vojna komanda, a ne narod na izborima. To njegovu vladavinu teorijski, a daleko više i faktički, u očima Brazilaca svrstava u diktaturu.

Vlast je počivala na sili, cenzuri i političkoj represiji. U njegovo vreme režim je počeo da „popušta“, pa se njegova vladavina često naziva i „Sumrak diktature“.

Svesno ili nesvesno Figueiredo je postao ključna figura u prelasku Brazila iz onoga što zovemo diktatura u demokratiju. Njegova glavna misija bila je sprovođenje postepenog i „bezbednog“ povratka civilnoj vlasti.

Procesa koji je započeo njegov prethodnik Ernesto Geisel. Figueiredo je ukinuo dotadašnji dvopartijski sistem, dozvolivši osnivanje novih političkih partija. Usledili su prvi direktni izbori za guvernere država 1982. nakon više decenija. Nije sve baš bilo tako glatko, ni sa lepim namerama.

Rejčel

Kada je Žoao Figueiredo 1979. preuzeo vlast, pokušao je da popravi imidž vojske tako što je išao među narod. Zvuči nam poznato iz sopstvenih, ali i regionalnih iskustava u poslednjih skoro 40 godina. Predosećate kolaps zar ne? Tako i bi.

U Belo Horizonteu je naišao na petogodišnju Rejčel. Predsednik joj je pružio ruku, a ona je, sa prekrštenim rukama i prkosnim izrazom lica, to odbila. Fotografija je tog momenta postala viralna, iako se radilo o tada rudimentarnim opsezima termina koji danas znači vidljivost i važnost.

Postala je simbol pokreta Diretas Ja. Rejčel je decenijama kasnije u intervjuima za brazilske medije objasnila da tada nije znala ništa o politici. Jednostavno joj se predsednik nije dopao jer je bio „naduven“. Ipak, narod je u njoj video glas koji je rekao: Dosta nam je.

Edneja

Četiri godine kasnije situacija u zemlji je bila očajna zbog hiperinflacije. Populizam i demagogija nisu mogli da se mažu na hleb. Devojčica iz mesta Itaberai nije tražila političke promene, već opstanak. Na čuvenom video snimku koji se desio na rampi radnog mesta brazilskog predsednika u Braziliji, tačnije palati Planalto.

Figueiredo je napuštao sastanak okružen brojnim obezbeđenjem kada mu je prišla trinaestogodišnja devojčica Edneja iz mesta Itaberaija u državi Gojas. Uspela je da probije predsednikovo obezbeđenje i lično mu uruči pismo u kojem je predsednika zamolila za kuću za svoju majku.

Ona je bila nezaposlena kućna pomoćnica, što je u Brazilu bila (i ostala) klasa sa veoma malo prava. Edneja je u pismu napisala da nemaju gde da spavaju.

Figueiredo je bio toliko dirnut njenom hrabrošću i iskrenošću da je naložio tadašnjem Nacionalnom stambenom fondu da reši taj problem. Za razliku od incidenta sa Rejčel, koji je osramotio režim, ovaj događaj je Figueiredo iskoristio da pokaže svoju „očinsku“ figuru.

Umesto represije, izabrao je populizam. Ovaj događaj poslužio je provladinim medijima da propagiraju predsednikovu „ljudsku stranu“ nasuprot strogom vojnom imidžu i disciplini, osobinama koje su ga pratile.

Neposredan, sa oštrim izjavama, često se u javnosti pojavljivao bez uniforme. Nastojao je da stvori sliku o sebi kao o lideru koji vodi zemlju ka slobodi.

Iako je devojčica bila iz Gojasa, događaj je bio direktan povod i inspiracija za ubrzanje radova na velikom stambenom kompleksu u Žoao Pesoi (Paraiba) nakon samo godinu dana. Naselje je dobilo ime Valentina Figueiredo u čast predsednikove majke. A kako drugačije?

Danas je to jedno od najnaseljenijih i najvitalnijih naselja u južnoj zoni Žoao Pesoa. Ima više od 22.000 stanovnika. To je glavno trgovačko i obrazovno središte, a neke procene govore i da je premašilo 30.000 stanovnika sa okolnim mestima.

Dok je intelektualna elita i srednja klasa slavila Rejčel zbog demokratije, siromašni slojevi su slavili Edneju jer im je donela krov nad glavom. U ovim naseljima se i danas prepričava legenda o „devojčici koja je naterala generala da gradi kuće“.

Masovni protesti, diktatura i fudbaler Sokrates

Populizam je kratko donosio benefite. Kraj vladavine Žoaoa Figueireda, za razliku od drugih diktatura nije bio nasilan prevrat. To je bilo postepeno i iscrpljujuće gašenje koje je obeležila duboka ekonomska kriza i masovni narodni bunt.

Početkom 80-ih, Brazil je pogodila najgora recesija u istoriji. Hiperinflacija je bila van kontrole, a spoljni dug je bio ogroman. Narod je bio ogorčen, što je režimu oduzelo ekonomski legitimitet na koji se ranije oslanjao. Milioni Brazilaca izašli su na ulice tražeći direktne predsedničke izbore.

Protest u Sao Paulu, 16. april 1984, u dolini Anjangabau smatra se najmasovnijim pojedinačnim skupom u istoriji zemlje do tog trenutka. Procenjuje se da je na ulicama bilo oko 1,5 miliona ljudi. Samo šest dana ranije u Rio de Žaneiru na aveniji Presidente Vargas okupilo se više od milion ljudi ispred crkve Kandelarija.

Na bini su zajedno stajali političari poput Lule i Nakreda Nevesa, umetnici Kiko Buarke, Fafa de Belem i sportisti poput čuvenog Sokratesa. Njegova uloga bila je posebno važna. Ovaj vrhunski fudbaler, ujedno i doktor medicine bio je aktivan politički aktivista.

Dok je igrao za Korintijans, pokrenuo je revolucionarni pokret unutar kluba. Igrači su glasali o svemu: od toga kada će se ručati do toga da li će se ići u karantin. Na dresovima su nosili natpise „Diretas Já“ ili „Voto(glasaj)“, direktno prkoseći onome što je bila vojna diktatura.

Pokret „Diretas Já iz 1983–1984. bio je najveći masovni pokret u istoriji Brazila. U prevodu je značio direktni izbori (odmah).

Bio je kapiten čuvene reprezentacije Brazila iz 1982. godine, koja se smatra najboljim timom koji nikada nije osvojio Svetsko prvenstvo, Tokom protesta, Sokrates je obećao pred milion ljudi da neće napustiti Brazil i otići u Italiju ako se usvoji amandman o direktnim izborima.

Pošto amandman nije prošao, održao je reč i prešao u Fiorentinu. Sokrates i danas za Brazilce nije samo fudbaler već glas slobode. Umro je 2011. godine, istog dana kada je njegov voljeni Korintijans osvojio titulu šampiona Brazila, baš kako je jednom i predvideo.

Žuta boja kao simbol otpora i „zaboravite me“

Žuta boja je postala simbol pokreta, a ljudi su nosili majice sa natpisom „Eu quero votar para presidente“ (Želim da glasam za predsednika). Narod je tražio usvajanje Dante de Oliveira amandmana, koji bi omogućio narodu da direktno bira sledećeg predsednika umesto da to radi vojni kolegijum.

Iako je parlament pod pritiskom vojske odbio amandman samo nekoliko dana kasnije (25. aprila), ovi masovni skupovi su učinili da diktatura ne može da opstane. Primorali su režim na povlačenje sledeće godine.

Iako je Figueiredo odbio taj zahtev, dozvolio je indirektne izbore 1985. godine. Time je zvanično okončan 21-godišnji vojni režim.

Vojska je pristala na izbore, ali kroz „elektorski koledž“ (parlament), a ne direktnim glasanjem naroda. Međutim, opozicija se ujedinila oko Tankreda Nevesa, koga su čak i neki bivši pripadnici vlasti podržali.

Figueiredo je bio toliko razočaran i ogorčen što mu vojska okreće leđa, a opozicija pobeđuje, da je čuveno izjavio: „Zaboravite me“. Na dan inauguracije novog predsednika, odbio je da preda predsedničku lentu svom nasledniku.

Napustio je palatu Palacio do Planalto kroz sporedni izlaz. Ironija sudbine je htela da se izabrani civilni predsednik Tankredo Neves razboli i umre pre nego što je položio zakletvu. Vlast je preuzeo njegov potpredsednik Žoze Sarnej, koji je nekada bio pristalica režima. Kasnije je sproveo proces potpune demokratizacije i donošenje novog Ustava 1988. godine.

Ovi događaji su pokazatelj kako su deca nenamerno postala najjače oružje u borbi za javno mnjenje. I kako je nekada dovoljna i mala iskra da sve zapali, pogotovo kod naroda koji više naginju reaktivnosti. Takođe je i saznanje koliko je malo potrebno da se narodno nezadovoljstvo nekom vlašću struktuira i kanališe za kratak vremenski rok. Često baš kada je vlast najspokojnija.

izvor : Forbes