Violinista Rade Živanović: Putovanje kroz muziku, od klasičnih koncerata do ličnih emocija !

Kvalitetno vrijeme  valuta je koja ima izuzetnu vrijednost. Sat vremena vrhunske klasične muzike u izvođenju talentovanih umjetnika garant su dobre investicije za mir u duši, danas prijeko potreban.

Priliku da uživate u jednom takvom koncertu imate u ponedjeljak veče u Narodnom pozorištu Republike Srpske. “Serenada za…Mediteran” je još jedan u nizu koncerata koji nam pruža priliku da zavirimo u svijet klasike.

Violinista Rade Živanović jedan je od solista koji će nastupiti na koncertu.

Violinu je počeo da svira sa devet godina, školovao se u Srbiji, zatim nastavio studije u Norveškoj, i stekao bogato iskustvo u orkestrima širom svijeta.

Tako npr., za Čile kaže da su gotovo svi koncerti uvijek posjećeni i ispraćeni uz velik entuzijazam lokalne publike.

U razgovoru za portal Banjaluka.net govori o svom profesionalnom putovanju, o tome kako je muzika postala njegov životni poziv i koje sve kompozicije i umjetnici su oblikovali njegov umjetnički izraz. Takođe, dijeli sa nama i impresije o načinu na koji muzika utiče na duboku emocionalnu promjenu.

U okviru nastupa koji imate sa SO NPRS-a biće izveden i koncert za violinu br. 5 „Turski“, V. A. Mocarta. Šta je „tursko“ i mediteransko u ovom Mocartovom djelu? I generalno kako biste opisali ovaj koncept koncerta, gdje je zastupljena autorska muzika, koja je zasnovana na narodnom melosu?

ŽIVANOVIĆ: Koncert je dobio nadimak ‘turski’ po molskom odseku iz trećeg stava. Taj deo koncerta sadrži kompozicione elemente koji nisu nimalo tipični za klasicizam, niti ih je Mocart redovno koristio u svojim kompozicijama. U pitanju je upotreba hromatike u unisonu i ‘col legno’ potez gudalom u deonicama čela i kontrabasa. Ovi elementi su u vreme kada je Mocart stvarao bili zaista revolucionarni, možda čak i šokantni, ali je danas ipak nejasno da li ti elementi imaju ikakve veze sa turskim folklorom ili je posredi osećaj koji je nekada podsećao na Tusku. No, nadimak se zadržao vekovima, a sam koncert se izdvojio kao jedan od najsjajnijih primera koncertne literature za violinu.

Što se koncepta koncerta tiče, zanimljivo je videti kako su kompozitori iz različitih epoha i zemalja tretirali narodnu muziku. Neki su to radili direktno crpeći inspiraciju iz folklora, dok su drugi, kao što već pomenuh u slučaju Mocarta, to radili apstraktno.

Sarađivali ste sa brojnim orkestrima u Srbiji, ali i sa filharmonijskim orkestrom Teatra Municipal u Santjagu, to je drugi nastariji teatar Latinske Amerike. Kada ste sarađivali sa njima i kakva iskustva nosite?

ŽIVANOVIĆ: Sa orkestrom Teatra Municipal sam svirao još davne 2007. godine. Bio sam tek završio osnovne studije u Beogradu i kada se ukazala prilika da zasviram u orkestru, zgrabio sam je bez premišljanja. Bilo je to moje prvo profesionalno iskustvo u nekom orkestru i jedan velik zalogaj za učenje. Repertoar je podrazumevao kako simfonije, tako i opere i balete. Nije tipično da jedan orkestar svira i opere i simfonije, ali sam tako imao priliku da sviram kako dragulje  operskog repertoara, kao na primer opere Tristan i Izolda, Madam Baterflaj i Nabuko, tako i remek dela simfonijskog repertoara, kao na primer simfonije Franka, Bramsa i Malera. U Čileu ne postoji viševekovna zasićenost klasičnom muzikom, te su gotovo svi koncerti bili posećeni i ispraćeni uz velik entuzijazam lokalne publike.

Master studije završili ste na Univerzitetu u Agderu (UiA) u Kristijansandu, u klasi profesora Borda Monsena. Dosta napredan univerzitet, sudeći prema muzičarima iz regiona koji nose pozitivna iskustva i dobra znanja sa studija u  Norveškoj. Kakav je princip rada, koliko je Vama prijao?

ŽIVANOVIĆ: U Norveškoj je student više prepušten samom sebi, tako da oni koji pokažu inicijativu će dobiti punu podršku, ali vas niko neće zatrpavati zahtevima niti gradivom. Profesor Monsen se u mom životu pojavio u trenutku sviračke krize. Njegov pristup je gotovo naučni, sa jasno razrađenom metodologijom i detaljnim planom. Ispostavilo se da mi je taj način rada veoma odgovarao neko vreme. Uz to je profesor izuzetno fin čovek i lepo smo sarađivali.

Član ste Udruženje umjetnika „Nova Barselona“, koja vrsta kompozicija je zastupljena na programu ovog sastava, kako je nastalo ovo udruženje muzičara? 

ŽIVANOVIĆ: Udruženje je nastalo u Zrenjaninu, mom rodnom gradu, sa idejom da se gradu pruži prilika da bolje upozna klasičnu muziku.  Koncerti su tematski, edukativni, protkani narativom i podrazumevaju širok spektar muzičkih stilova, od baroka do savremene kamerne muzike.

Kad ništa ne pomaže, samo muzika obriše suze i ohrabri srce, kaže njemačka poslovica. I zaista, postoji čitava jedna oblast koja se naziva muzikoterapijom.

Da li muzika zaista liječi i na koji način?

ŽIVANOVIĆ: Muzika je nesumnjivo nešto više od puke organizacije tonova. Čak i nakon više decenija bavljenja muzikom, ona i dalje ima moć da me iznenadi na načine koje ne mogu sebi da objasnim. Na mene ponekad deluje površno, a ponekad čini da dublje proživljavam životne prilike. Ponekad toliko duboko da me uzdrma do samog temelja, ostavljajući me nemoćnim da se nedeljama bavim nečim drugim. U muzikoterapiju se ne razumem i prilazim joj sa izvesnom dozom skepticizma, ali poznajući moć muzike bih bio sklon da poverujem da muzikoterapija nudi ako ne potpuno isceljenje, onda svakako način da se lakše prevaziđu određeni izazovi.

Muzika koju neko sluša, može puno reći o njenom slušaocu. Koji su kompozitori Vašem senzbilitetu najbliži?

ŽIVANOVIĆ: To se menjalo tokom godina, a na neki način se i dalje menja. Pretpostavljam da je najviše zbog toga što se i sam stalno menjam. Kao kada ponovo pročitate knjigu koju ste prvi put pročitali pre 15 godina, pa imate utisak da je to potpuno druga knjiga. Muzika mnogih kompozitora je živela u mojoj duši dugo, ali evo izdvojiću njih par koji su se tamo najduže zadržali. To su B. Bartok, P. I. Čajkovski i D. Šostakovič. Njihov uticaj na mene je počeo davno ali u nekoj manjoj meri i dalje traje. Mocart se pre 15 godina ne bi našao na ovoj listi, a danas mi je bez sumnje jedan od najdražih.

izvor : Marina Majkić Miletić