Upoznajte Danijelu, Beograđanku koja od starog nameštaja pravi umetnost !
Ovi komadi nameštaja ne rade se po narudžbini, već kroz restauraciju i jedinstvenu umetničku tehniku nastaju unikatni i neponovljivi predmeti.
Listaš Instagram u potrazi za zanimljivim dizajnerskim komadima za stan i naletiš na jedan nalog koji zaista odskače od drugih. Unikatne stolice, komode, police toliko zrače živopisnim bojama i zanimljivim detaljima da odmah poželiš nešto slično u svom domu.
U pitanju je brend D Beograđanka iza kog stoji Danijela Lazić. Sa njom smo u okviru projekta Rise & Shine, sezonskog vodiča portala Zadovoljna.rs kroz stil, lepotu i lifestyle, razgovarali o tome kako nastaje ovaj divan nameštaj koji je zaista čista umetnost.
Koncept D Beograđanke proistekao je iz Danijeline vizije koja restaurirane komade nameštaja predstavlja u drugačijem svetlu, čineći da svaki dom u kom se nađu postane jedinstvena priča.
Svaki predmet, bilo da je reč o starom ili stilskom nameštaju, prolazi kroz proces stručne restauracije, čime je sačuvana njegova autentičnost, ali je istovremeno transformisan u umetničko delo.
Za razliku od drugih salona, D Beograđanka ne radi po narudžbini.
Umesto toga, kroz restauraciju nameštaja kreiraju komade shodno njihovoj viziji, vođeni slobodnim umetničkim duhom i jedinstvenom tehnikom, stvarajući unikatne i neponovljive predmete.
„Drvo je večno kao neiscrpno blago. Kada kažemo da smo neki komad vratili u život, grešimo, ono je večno. Može se obnavljati šmirglanjem i drugim postupcima kako bi se ponovo osetio miris drveta, prirode ili povratio stari sjaj, ali da li time narušavam njegovu izvornu vrednost? Ne. Zato što moju pažnju zadržavaju samo komadi koji bi završili na nekom otpadu ili deponiji“, kaže Danijela za Zadovoljnu.
Nekada joj je dovoljan samo deo nameštaja, fioka, nogar, ploča, samo delić koji je uspeo da odoli lošim uslovima.
„Spasavanjem komada rađaju se i ideje. Svaki put me taj proces povezuje sa starim majstorima i podseća koliko se nekada vodilo računa o izradi, trajnosti i vrednosti predmeta. Čini mi se da, dok radim, na trenutak odlazim u prošlost i živim njihov život.“
Priča i kako u ateljeu ima jednu komodu koju preko godinu dana planira da sredi, ali sve više oseća da to možda i ne treba da uradi.
„Izradio ju je majstor čiji je zanat bio umetnički i, svaki put kad stanem pred taj komad, ne javi mi se ideja ni poriv za intervencijom, javi se poštovanje. Njegov rad u meni ne traži doradu, već tišinu i divljenje. Verujem da takvi predmeti nisu tu da ih menjamo, već da nas podsete na umeće onih koji su ih stvorili.“
U ovom ubrzanom životu gde se trendovi, boje, oblici smenjuju brzinom svetlosti, ona veruje da treba težiti nečem originalnijem, sa čime ćemo duže biti zajedno.
„Ključ je upoznati sebe i prema sebi i svojoj prirodi uređivati prostor. Zašto se zove životni? Jer tu živimo, družimo se, plačemo, smejemo… Neki komadi nameštaja zaista treba da budu deo nas, kao što su to foto-albumi koje čuvamo, gramofon ili ploče. Ne menjamo kućnog ljubimca čim vidimo nekog privlačnijeg, pa zašto bismo to radili s nameštajem. Zatrpavamo planetu jeftinim materijalima i tekstilom, a i dalje ne nalazimo zadovoljstvo. Uspeh je kada se povežeš s komodom, kada joj pružiš novu šansu i odoliš prolaznim, uniformisanim stilovima. Ne postoje dva ista čoveka, čak i blizance možemo da razlikujemo. To je dokaz da i prostor u kom živimo treba da bude jedinstven, da odražava nas same i nosi naš lični pečat.“
Kako kaže, dom nije samo mesto stanovanja već naša oaza mira, spokoja i sigurnosti.
„Možda nam je upravo nesigurno vreme pomoglo da shvatimo koliko je važno da se kod kuće osećamo istinski dobro. Zato i kupujemo stanove, ne zbog kvadrata, već zbog osećaja da tu pripadamo.“
A kada je dom uređen u skladu s našim ukusom i karakterom, to se i vidi i oseća. Još pri samom ulasku, prostor govori o nama, bez obzira na to da li je nameštaj moderan, starinski, skup ili jeftin.
Te oznake postaju nebitne jer pravi kvalitet prostora leži u autentičnosti. A autentičnost se ne meri trendovima, već onim što u nama budi mir i pripadnost.
„Uživam u radu s prirodnim materijalima jer sam oduvek volela prirodu, sve njene delove, biljke, životinje, ljude. Za mene je moj posao zapravo odmor. Kada sam u ateljeu i posvećena stvaranju, gubim pojam o vremenu. Zaustavim se tek kada završim komad, a tada zastanem i uživam u prizoru gotovog rada. Uvek sam imala potrebu da se osvrnem i sa zadovoljstvom pogledam ono što sam stvorila. To je moj način da podelim to zadovoljstvo sa onima kojima će taj komad pripasti.“
Nakon toga okreće se sledećem projektu, sledećoj ideji. Svaki komad zamišlja u njegovom budućem prostoru, s nadom da će završiti baš tamo gde ga je i zamislila.
„Zato je moj nameštaj raznovrstan po obliku i karakteru, jer su i ideje koje ga pokreću jednako različite.“
Danijela kaže i da nameštajem koji pravi ne možete opremiti ceo stan, ali već jedan ili dva komada mogu vašem prostoru dati prepoznatljiv, autentičan pečat.
„Svaki komad ima svoju priču. Nastojim da je očuvam jer verujem da je upravo to najvrednije kada govorimo o starim, zaboravljenim ili odbačenim predmetima koji i dalje imaju dušu. A moja priča je da imam privilegiju da radim ono što volim i da u tome iskreno uživam.“
izvor : Zadovoljna.rs
