Umetnička dela i filmske cene: Ko u Srbiji investira u umetnine i gde je granica između ljubavi i biznisa

Investiranje u umetnička dela smatra se jednom od najpouzdanijih i alternativnih investicija.

Iako je u Srbiji tek sporadično zastupljeno, oni koji se na taj korak odluče najčešće ulažu u slike i skulpture, dok polako na popularnosti dobija i digitalna umetnost, kažu poznavaoci prilika na tržištu umetnosti.

Najvrednija dela su u privatnim kolekcijama, galerijama i muzejima. Postoje i značajne zbirke koje su deo korporativnih kolekcija velikih kompanija.

„Na ceni“ su trenutno dela Petra Lubarde, Nadežde Petrović, Milana Konjovića, Dada Đurića… Slika Dada Đurića „Katarina Velika“ prodata je na jednoj aukciji u inostranstvu po ceni od čak 165.000 evra.

Na domaćim aukcijama cene jesu više nego u galerijama i kada ih kupuju kolekcionari među sobom, ali nisu ni približne kao na inostranim.

Najskuplje umetničko delo prodato na aukcijama u Srbiji, prema podacima prve aukcijske kuće u Srbiji, izlicitirano je na 22.000 evra.

Ko kupuje slike

Prema tvrdnjama kolekcionara, cene nekih umetničkih dela i kod nas idu i do 300.000 evra.

Predstavnici galerija i kolekcionari za Forbes Srbija kažu da je ekipa kupaca umetničkih dela danas šarenolika.

Od pasioniranih kolekcionara koji prate umetnost decenijama do investitora koji žele da umetnost bude deo njihove strategije diversifikacije kapitala. Neki od njih žele da poseduju radove jednog umetnika u različitim fazama njegovog stvaralaštva. Drugi pak grade kolekcije bazirane na određenim periodima, pravcima ili ličnim preferencijama…

Ilija Grujić iz Novog Sada, koji je lekar po struci, u svet kolekcionarstva, kako priča, ušao je iz velike ljubavi prema umetnosti.

Strast prema umetnosti

Svedoči da se oni koji gaje ljubav prema umetninama vrlo često odriču mnogo toga da bi kupovali dela.

Motiviše ih isključivo želja da nađu neko umetničko delo i da, uključivanjem u svoje kolekcije, sačuvaju kulturno nasleđe.

„Takvi pasionirani ljubitelji umetnina su ranije prodavali nekretnine ili zemlju da bi kupovali u Evropi umetnine i donosili ih u Srbiju“, priča Ilija. Kaže da i sebe smatra pasioniranim ljubiteljem umetnosti.

Ako mu se neko delo svidi spreman je da uloži mnogo više nego što je predvideo. „Spreman sam čak i nekretnine da prodam ako sam siguran da je neko delo dobro. To me veoma dobro radi jer nemam druge prohteve i poroke. Ovo mi je najgori“, kaže Ilija za Forbes ne navodeći iznose.

I prašina na slici može da pomogne

Kaže da najviše voli kada naleti na sliku koja nije otvarana i nije čišćena. „Kada vidim stogodišnju prašinu, takve slike me najpre zainteresuju jer mi je to pokazatelj da nisu fejk“, priča Ilija.

U njegovoj kolekciji su uglavnom slikari 19. veka, ratni slikari i srpski impresionisti. Navodi da voli da u kolekciji ima slikare koji su zaboravljeni. Takva dela pronalazi i kupuje od privatnih vlasnika.

Kaže da se na tržištu najviše trguje delima Uroša Predića, Petra Lubarde, Paje Jovanović, Ljuba Popovića, Dada Đurića, Voje Stanića, Milana Konjovića.

„Njihova dela spadaju u dela koja se lako prodaju. Dovoljno je da savetnik nekog biznismena kaže to bi trebalo kupiti. I onda se često „zidaju“ cene koje nisu opravdane“, objašnjava Ilija.

Svedoči da je jedna uticajna imućna porodica u Srbiji želela da kupi dela Ignjata Joba.

„Sada njegova dela dostižu cifru od 250.000 do 300.000 evra samo zato što se zainteresovala jedna porodica koja ima novca da to plati“, kaže Ilija.

Kolekcionari retko prodaju umetnička dela

Kupci umetničkih dela retko preprodaju slike. I Ilija spada u takve kolekcionare.

I kada kupuju određeno umetničko delo kolekcionari odmeravaju svaki detalj. Pažljivo biraju autora, vreme njegovog stvaranja, motiv, kvalitet slike…

Ilija kaže da je jedan načina da kolekcionaru dođu do umetnina čak i rušenje kuća i selidbe. Za onima koji odlaze ostanu mnogi predmeti i stvari koje ne ponesu ili nemaju gde s njima. „Mnoge knjige i slike tako možete da nađete na buvljacima, kod kontejnera ili kod art dilera. Oni ih kupuju za male pare i dosta zarade“, navodi naš sagovornik.

Art tragači i sivo tržište

Ta grupa art tragača, kako se među sobom nazivaju, veoma je dobro povezano. U Srbiji ih ima stotinak.

„Kada nešto pronađu preko vajber grupe pošalju informaciju svima koje to zanima. Za dva sata svi oni mogu da znaju da je neko delo za prodaju“, navodi Ilija. Kaže da kolekcionari vrlo često kupuju između sebe ili razmenjuju dela.

Na pitanje kako proceni da li vredi da kupi neko delo od drugog kolekcionara, Ilija kaže da je u tom poslu važno poverenje. Takođe, moraju se razviti određene veštine prepoznavanja o kakvom je delu reč.

I ova oblast podložna je sivom tržištu.

Naš sagovornik kaže da su se ranije ovim poslom bavili obrazovani ljudi koji su poznavali umetnost. Sada je primetan upliv onih koji se ne razumeju dovoljno ili ne vole umetnost u toj meri, a žele da zarade.

Ukazuje da je dobro čuti mišljenje stručnjaka, ali da odluku treba donositi po ličnom osećaju jer su i u delu stručne javnosti nekada primetni propusti.

Poreklo dela veoma važno

„U muzejima postoje postavke među kojima su slike koje su bile nepotpisane kada su nuđene nama kolekcionarima. Sada su na izložbama sa potpisima imena nekog od renomiranog autora“, tvrdi Grujić.

Takođe, mnogi art tragači posežu za time da slike „umivaju“, peku u šporetima da bi oksidirale boje ili ih zbog toga zakopavaju u đubretu.

„To je dosta rasprostranjeno, tako se traži laka zarada. Kolekcionar koji je dugo u ovom poslu može to da prepozna lako“, kaže Ilija.

Vladimir Vasić, vlasnik Galerije Vasić kaže da je poverenje vrlo važna stvar u ovom poslu.

Ozbiljnim trgovcima, galeristima i kolekcionarima koji čine ovo tržište, zloupotrebe svakako nisu u interesu, navodi.

„Veoma je važno poreklo nekog rada, geneza, saznanje gde je rad bio, od koga je kupljen ili dobijen na poklon. Umetnici su neretko poklanjali radove prijateljima, piscima, istoričarima umetnosti, lekarima, te se zna gde su se ta dela nalazila. Takođe, postoji i literatura, knjige i katalozi u kojima su dela publikovana i popisana, pa se tako može saznati više o poreklu slike“, objašnjava Vasić.

Slika na sekundarnom tržištu „srpski bitkoin“

Ipak, nije tajna i dešavalo se da slika koju je neko od tragača pronašao i kupio na buvljaku završi u galeriji SANU na izložbi.

Direktor Galerije B2 Bojan Muždeka kaže da nije nemoguće da se tako nešto desi, ali nije često. Izložba ne može da bude koncipirana na osnovu slučajnog pronalaska dela nekog autora. Formiraju se na osnovu dela koja su poznata.

„Falsifikati su deo sekundarnog tržišta. Obično su prisutni kada nešto jako želite, a ne možete da imate“, navodi.

Dodaje da zato postoje katalogizacije, koje pokazuju poreklo dela. Postoje i hemijske i fizičke analize koje pomažu da se ustanovi autentičnost predmeta.

„Ako neko vidi delo na izložbi, upozna umetnika i bude „prvi vlasnik“ katalogiziranog dela, logično je da nema probleme oko autentičnosti. Ipak, slika na sekundarnom tržištu je srpski bitkoin“, objašnjava Muždeka.

Kako i gde se kupuju umetnička dela

Tamara Sekulović iz Domus Artis platforme koja se bavi prodajom i promocijom umetničkih dela i okuplja umetnike i kolekcionare, ukazuje na to da kupovina kroz legalne kanale (galerije, aukcijske kuće) obezbeđuje validne sertifikate, poreklo i dokumentaciju dela. Većina sertifikata je potpisana od umetnika, galerije ili stručnjaka za umetnost.

U slučaju izuzetno vrednih dela postoje i tehnološka rešenja, poput analize pigmenata i digitalnih baza podataka, koja pomažu u otkrivanju falsifikata, kaže Tamara.

Ona dodaje da se umetnine kupuju na aukcijama, u galerijama, direktno od umetnika ili od drugih kolekcionara, a svaki način ima svoje prednosti. „Aukcije donose transparentnost, galerije kustoski izbor, dok kupovina direktno od umetnika omogućava bolju cenu“, objašnjava Sekulović.

Kako i ko formira cenu?

Cena dela se formira na osnovu više faktora – renomea umetnika, stanja i porekla dela, prethodnih aukcijskih rezultata i interesovanja tržišta, kaže sagovornica.

Ponekad umetničke galerije i aukcijske kuće igraju ključnu ulogu u određivanju vrednosti. Cena raste sa reputacijom umetnika, istorijom izlaganja, interesovanjem kolekcionara i samim brendingom koji umetnik, ili neka galerija za njega stvori.

Kada je reč o tome koje je najskuplje umetničko delo u čijoj prodaji je posredovala, Tamara kaže da je to bila skulptura Aleksandre Kokotović čija je vrednost bila 16.500 evra.

Za skulpturu 16.500 evra

Vladimir Vasić ukazuje da se nekada valorizacija dešava kasnije. Vrednost radova nekih umetnika za njihovog života nije bila velika, ali se vremenom interes i potražnja za njima povećava. Samim tim i vrednost njihovih dela raste.

Što se formiranja cena tiče, pravila ne postoje, kaže.

„Ponekad, mlađi umetnik koji nije dovoljno afirmisan, ima istu ili veću cenu od umetnika koji je potvrđen. Često umetnici sami formiraju cenu rada na osnovu sopstvene procene, aktuelnog trenda i trenutnog tržišta. Ima umetnika koji su plodni i imaju puno dostupnih radova, ali i onih čija produkcija nije velika, što sve utiče i na formiranje cena“, pojašnjava Vasić.

Takođe naglašava da cena nekog rada, sama po sebi, nije garancija kvaliteta i trajne vrednosti tog dela.

U galerijama cene nisu „filmske“

Bojan Muždeka primećuje da su kupci ranije ulagali u „lepe slike“, a danas se sve više okreću investicijama u „ideje“. Dela sve češće pribavljaju direktno od umetnika, ređe od vlasnika ili kolekcionara.

„Cene o kojima se najčešće javno govori su one koje se postižu za „klasike“ istorije umetnosti. Najreprezentativnije cene postignute su na javnim aukcijama jer su prodaje među kolekcionarima stvar ličnih pogodbi. One mogu podrazumevati i da neko menja jednu sliku za dve, tri ili više“, ističe sagovornik Forbes Srbija.

Aukcijska kuća MadlArt organizuje aukcije tri puta godišnje. Samoj aukciji prethodi predaukcijska izložba u trajanju od nekoliko dana, kako bi svi zainteresovani mogli da pogledaju eksponate.

Prodavac je dužan da dostavi podatke o poreklu slike i stručna mišljenja eksperata.

Koja je najskuplja slika prodata na aukciji u Srbiji

Kako objašnjavaju, početnu cenu određuje tim stručnjaka i saradnika, a sve u skladu sa stanjem na tržištu, ponudom i potražnjom i ostalim parametrima koji mogu da utiču na to da li bi neko delo bilo prodato ili ne, objašnjavaju za Forbes u ovoj kući.

Ukoliko dođe do prodaje, ponuđač od postignute cene dobija 76%, a ako se delo ne proda nema nikakvih troškova prema aukcijskoj kući.

Kupac plaća iznos koji je izlicitirao na aukciji, i nema dodatne provizije na tu sumu, koje su uobičajene na inostranim aukcijama.

Plaćanje se obavlja u roku od nedelju dana po završenoj aukciji, nakon čega kupac može da preuzme eksponat.

Najskuplje umetničko delo koje je u ovoj kući prodato „na čekić“ je slika autora Ivana Tabakovića „Cveće“ iz 1938. godine po ceni od 22.000 evra (postignuta cena se plaća u dinarima).

Art fondovi

Kada je reč o tome gde najčešće kupci drže kupljene slike iskustvo je pokazalo da ih izlažu u svojim domovima ili koriste sefove i posebne depoe za umetnine. Dok kolekcionari čuvaju svoja dela, ima i ljudi koji kupuju samo s namerom da prodaju kada cena poraste.

Bojan Muždeka navodi primer art fondova gde vlasnici ili suvlasnici slika ne gledaju te predmete niti su ih ikada videli. One se nalaze u specijalnim prostorima za tu namenu, depoima, u okviru bescarinskih luka.

„Možete biti čak suvlasnik stotog dela jedne slike sa nekim drugim vlasnicima koje nikada niste niti ćete upoznati. Faktički ste vlasnik udela“, dodaje.

Investiranje u umetnička dela kao biznis

Za razliku od hartija od vrednosti, nepokretnosti ili drugih vidova ulaganja, umetnost nema tendenciju da fluktuira sa tržišnim kretanjima. To se pokazalo tačnim tokom pandemije 2020. Tada je tržište umetničkih dela ostalo stabilno.

Profesorka finansija na Fakultetu organizacionih nauka Slađana Benković kaže da investiranje u umetnička dela u Srbiji nosi sudbinu generalno slabog poznavanja ovog vida ulaganja.

Prvi razlog su prosečna primanja najvećeg broja građana u Srbiji. Takođe i to što delu populacije koji ima značajnija finansijska primanja, nedostaje kultura, ali i znanje investiranja u umetnička dela da bi ovaj vid investicija dobio tržišnu dimenziju, kaže profesorka.

„Sve to zajedno dovodi do toga da je naše tržište umetničkih dela nelikvidno i plitko“, smatra profesorka.

Motiv kao i kod kolekcionara satova, automobila

U ovaj oblik imovine ulažu i oni koji žele da ostave deo svog portfolija naslednicima. Ipak, u prirodi kolekcionara je da pokažu dela koja poseduju, podseća profesorka.

„Taj motiv je isti kao kod ljubitelja odevnih komada, satova, automobila ili slično“, dodaje Benković.

Za ulaganje u umetnička dela važi pravilo kao i za svaku drugu vrstu investicije – kupuje se kada je cena niska i prihvatljiva i prodaje kada je visoka.

„Što je umetnik u ranijoj fazi karijere, to je cena njegovog umetničkog dela niža i pristupačnija, ali investicija je rizičnija. Što su umetnici poznatiji, onda je i cena takvih dela viša“, napominje. Kolekcionari kažu da ono čega nema mnogo je skuplje, a čega ima jeftinije.

Počeli od dekoracije prostora pa stigli do ozbiljne kolekcije

Bračni par Slavica i Daniel Trajković već 40 godina kupuju slike i imaju privatnu kolekciju.

U vreme kada su počeli, fokus je bio na savremenoj umetnosti u Srbiji, da bi sada na kraju „avanture“ protokom vremena njihova kolekcija postala istorijska. Radovi skoro svih autora koje imaju u kolekciju su uglavnom kupovana na primarnom tržištu, od umetnika. Kako kažu Slavica i Daniel, za njih je svaka kupovina umetničkog dela investicija.

„Obično se počinje kupovinom dela koja oplemenjuju prostor u kom se živi. Od finansijskog kapaciteta onoga koji kupuje zavisi i koja dela kupuje“, prenose svoje iskustvo.

Strastveni kolekcionar ne lovi trofeje

Sada savetuju svakoga da ne kupuju ni skupa, ali ni jeftina umetnička dela, jer je u oba slučaja rizik prevelik.

Daniel dodaje da su elementarna predznanja neophodna te da nije dobro da se kupci prilikom kupovine opredeljuju po principu „kupujem isključivo ono što mi se dopada“. To je siguran način da se bace pare.

Svima koji bi sada da investiraju savetovali bi da kupuju skulpture, dela velikih formata, foto i video radove i instalacije, a pre svega konceptualnu umetnost.

„Bitno je da izaberu da budu strastveni kolekcionari umesto da love trofeje Za šta god se opredele treba da znaju da će im trebati vremena i još više novca“, kažu Trajkovići.

Najskuplja umetnička dela iz Srbije Srpski slikari prepoznati su i van Srbije. Najskuplje umetničko delo prodato je 2018. na javnoj aukciji u inostranstvu To je slika Paje Jovanović „Dva bašibozuka pred kapijom“. Krenulo je put arapskih zemalja jer kolekcionar skuplja dela sa orijentalnim motivima kakvi dominiraju na slici naslikanoj 1887-88. godine tehnikom ulja na drvetu, formata 46 x 35 cm. Vrednost „Dva bašibozuka pred kapijom“ koja je prodata na aukciji orijentalista u aukcijskoj kući „Sotheby“ u Londonu stručnjaci su prvobitno procenjivali na sumu između 100.000 i 150.000 funti. Time se Paja Jovanović još jednom „ustoličio“ kao najcenjeniji srpski slikar. Srbija je uspela i da neka njegova dela povrati. Tako je Muzej grada Beograda 2023. na aukciji kuće „Sotheby“ kupio delo Paje Jovanovića „Odmor Bašibozuka“ po ceni od 240.000 funti. Nakon dodavanja provizije aukcijske kuće i britanskih taksi, iznos je dostigao 304.800 funti ili blizu 350.000 evra.