Tode Nikoletić: Dete je univerzum – darovito, ranjivo i spremno za svet koji mu ponudimo !

“Virtuelna prozaičnost potpuno je obuzela čovečanstvo, a naročito decu. Jezik se sveo na znakovnu komunikaciju. Sve je obuzela potrošačka groznica i ono što je danas imalo vrednost, sutra je već postalo bezvredno”, kaže za portal Banjaluka.net pisac, dramski stvaralac i pjesnik Tode Nikoletić, koji već decenijama ostaje vjeran svom najzahtjevnijem, ali i najiskrenijem auditorijumu – djeci.

Kroz književne susrete, pozorišne predstave, festivale i svakodnevne razgovore sa mladima, Nikoletić neprestano istražuje načine kako doprijeti do dječijeg bića u vremenu koje neprestano mijenja pravila igre. U intervjuu za naš portal otkriva zašto je važan živi kontakt sa djecom, kako se današnje generacije odgajaju, zašto bajke i dalje imaju ljekovitu moć i kako festivali poput „Dječijeg carstva“ čuvaju i brane pismenost, jezik i kulturu.

Od onih ste pisaca koji svoje bitke, za publiku, za riječ i slovo bije na terenu. Koliko je važan živ kontakt pisca sa publikom, pogotovo tako važnom publikom, djecom?

Polazeći od činjenice da je dete neotkriveni univerzum koje u svom kodu nosi genijalnost, mišljenja sam da mu treba pružiti prostor gde će iskazati  svoje mogućnosti, bilo da su u pitanju nauka, umetnost, sport ili bilo šta drugo što je sfera njegovog interesovanja. Da bi dete doseglo do svog ostvarenja, nisu dovoljne samo škola i porodica kao osnov vaspitanja.

Detetu je potreban živi kontakt sa ostvarenim ličnostima. Potrebni su poverenje, motivacija… Podrška pre svega. Na moje bavljenje književnošću, presudan uticaj imali su Miroslav Antić, Duško Radović, Branko Ćopić, i mnogi drugi velikani pisane reči. Taj “dug” iz detinjstva, vraćam deci na književnim susretima i iz njihove iskrenosti i zapitanosti crpim energiju za  nove knjige.

„Dete ide stazama čovečjim i raste ko trn ili cvet“, stihovi su iz pjesme  „Zavičaj ljubavi“, koji tako slikovito objašnjavaju vaspitanje, uticaje, okolnosti. Kako su današnja djeca vaspitana?

“Dete je otac čovekov”, možda u ovoj Frojdovoj sintagmi leži odgovor na  postavljeno pitanje. Veoma je važno šta je to što nudimo detetu u procesu odrastanja. Život je put koji moramo preći u zbiru rođendana. Na  tom putu puno je neizvesnosti, iskušenja, izazova… Da bi dete što bezbrižnije prešlo svoj put, neophodno ga je uputiti, ali i ojačati da izdrži sve izazove.

Za razliku od mog detinjstva u kojem su opasnost bile uglavnom povrede u igri, penjanje na drveće, kupanje u reci, današnje dete je na svakom koraku ugroženo.  Napredna tehnologija  je donela određene olakšice, ali i veliki rizik. Kladionice,  društvene mreže, kompjuteri, moderni telefoni, svojim sadržajem prosto mame dete u svoje virtuelne prostore. Najbolji način da se dete sačuva od opsednutosti istih je vaspitanje i aktivan kreativan rad. Tamo gde je odsutna briga, dete je prepušteno naivnom odlučivanju. Tamo gde je dete naoružano svešću, znanjem, strpljenjem, ono je spremno za racionalno rešenje svakog problema.

„Na kraju bajke uvek mora pobediti ljubav“, poručujete u svom dramskom tekstu „Kraljevski festival“, koji je mnogo puta igran na pozorišnim scenama. Život nije bajka, ali koliko je važno vjerovati u bajke?

Život je sam po sebi  bajka. A u svakoj bajci postoje junaci i antijunaci. Dobro i zlo. Neizvesnost i opasnost. Sreća i nesreća… Bajke su otvorene stranice svakog deteta. Svakog čoveka na svetu. Sami ih pišemo i u njima biramo svoju ulogu. Drama „Kraljevski festival“ je nastala iz potrebe da kod dece razvije pravdoljubivost, etičnost i što je najvažnije osećajnost. Kroz karakterizaciju likova i  scensku razigranost, dete lakše usvaja te odnose i bez rigidnih normi vaspitanja uči i usvaja ono što je bolje u životu. Kraljevski festival je, uz nekoliko sjajnih dramskih tekstova, Zore Tanurdžić Boškan, svrastan u deset najlepših dramskih bajki.

Svako vrijeme nosi neke nove alate kojima djeca popunjavaju svoje vrijeme, od nekadašnjih krpenjača, preko klikera i lastiša, došli smo do pametnih telefona, video igara, kodnog jezika kroz emotikone, za koji ne postoji rječnik da bismo se mi stariji mogli priučiti… Kako doprijeti do njihovog unutrаšnjeg svijeta, a da ne izigravamo “policajce”?

Razvojem tehnologije, svet je krenuo ubrzano u ne baš svetlu nam budućnost. Klikeri i lastiši postali su primitivni eksponati naspram igrica na društvenim mrežama. Virtuelna prozaičnost potpuno je obuzela  čovečanstvo, a naročito decu. Jezik se sveo na znakovnu komunikaciju. Sve je obuzela potrošačka groznica i ono što je danas imalo vrednost, sutra je već postalo bezvredno.

Novi način konvrezacije, ukusa i vrednovanja, potpuno je demantovao  vaspitne norme i standarde. Jedini način da se dete sačuva od tog načina života je aktivno učešće u kreiranju života. Kada to kažem, mislim na kreativno učenje, učešće na festivalima, smotrama, školama glume, eko radionicama,  školama u prirodi, humanitarnim akcijama. Samo tako ćemo dete vratiti u realnost i ponuditi mu prostor da bude srećno i ostvareno.

Kakav je Vaš pogled na ulogu pismenosti u društvu, naročito u svjetlu novih medija i šou programa koji se često pojavljuju na raznim televizijama? Koliko iskrivljenu sliku može da popravi jedan festival dječije poezije, kakav je “Dječije carstvo” gdje godinama učestvujete?

Nažalost, mediji su u potpunosti potpali pod uticaj reklamerstva i svojevrsne društvene manipulacije. Iz vaspitno-obrazovne uloge, mediji su uglavnom prešli na komercijalizaciju i primitivni sadržaj. Radio drame, jutarnji dečji program, muzički i tv serijali, stvarali su nekada ukus. Umetnost je tada u najlepšem svetlu branila lepotu jezika, a jezik postajao mera umetnikovog dostignuća.  Iz nekadašnjih medija, časopisa, publikacija, promocija , putopisa, iznjedreni su velikani naše  kulture.

Danas kulturu i jezik kao osnov kulture i duhovnosti brane manifestacije kao što su: “Dječje carstvo”, “Nevenov festival”, “Festival humora”, “Festival poezije za djecu i mlade”, „Limske večeri dečje poezije”, “Rašini dani”, “Tasini dani” i drugi… Svi ti festivali okupljaju najdarovitiju decu i pružaju im prostor gde mogu braniti jezik i uzneti se do velikana umetnosti.

Brojna književna imena koja je festival “Dječje carstvo” iznedrio potvrđuju da se trud isplatio. Zahvaljujući entizijastima kao što je gospodin Slobodan Stošić, deca imaju izbor i šansu da pokažu svoju raskošnu darovitost i prepoznaju se kao budući ambasadori kulture koji će popraviti “krive Drine” i vratiti estetiku tamo gde pripada.

Marina Majkić Miletić