Svi pravi životi su lepi i teški !!!
“Svi pravi životi su lepi i teški” Reči Iva Andrića koje otkrivaju srž njegovog života, ali i vašeg
Teško je zamisliti da je Ivo Andrić čekao preko 30 godina na svoju ljubav.
Toliko je bio strpljiv i toliko je bio istrajan u tome da sačeka svoju Milicu Babić, da je živeo pored nje i njenog supruga, kao najbolji prijatelj i drug sve dok ona nije postala udovica.
Za to vreme svi su pričali da je on ekscentrik, neženja, čovek koji ne voli žene, a on je čekao na svoju “Jelenu, ženu koje nema”.
Ivo Andrić je znao nešto: “Svi pravi životi su lepi i teški.”
Sa tom mišlju je živeo svoj pravi, lepi život, mirno i tiho i onda: “Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.”
Kada su se venčali on i njegova Milica, život je napokon dobio svoj pravi smisao, a Ivo svoju ljubav.
“Mir i spokojstvo jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.”
A onda, nakon godina lepog života, njegova Milica umire, a Ivo se povlači u sebe čekajući red da i on ode kod nje: “Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.” Dane provodi čitajući, pišući, samujući… Pričali su da je poremetio s umom, da hoda kućom pričajući koješta, ali istina je bila da je nastupila komplikacija zbog poremećaja cirkulacije krvi, što je stvaralo maglu u mozgu.
“Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život. Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se plašili. A nije trebalo. Trebalo je živeti.”
Umire u osamdeset i trećoj godini, na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu: “Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.”
Preminuo je 1975, a njegova urna je položena u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, pored groba Milice Babić.
Izvor Srbija Danas
