Stiv Forbs o rešenjima za obnovu demokratije i ekonomije u Venecueli: Samo ne MMF !

Obnavljanje teško pogođene, inflacijom opterećene privrede Venecuele biće zastrašujući zadatak. Posebno s neizvesnošću oko toga koja će vlada biti uspostavljena umesto režima Nikolasa Madura. Međutim, postoji nekoliko osnovnih, pozitivnih koraka koje državni sekretar Marko Rubio može brzo da pogura dok nadgleda tranziciju Venecuele ka istinskoj demokratiji.

Zašto ne MMF

Za početak, isključiti Međunarodni monetarni fond (MMF). Uvođenje MMF‑a bilo bi lak, ali katastrofalan i pogrešan potez. Ta institucija promoviše toksične recepte koji otežavaju snažan ekonomski rast. Najpoznatiji su devalvacije valuta i povećanje poreza. Dugotrajno slaba ekonomija na kraju bi diskreditovala demokratsku vladu orijentisanu na slobodno tržište.

Smanjivanje vrednosti valute je sama definicija monetarne inflacije. Zato bi moćan impuls za novu Venecuelu bila dolarizacija ekonomije, tj. brza zamena gotovo bezvrednog bolivara američkim dolarom. Dve latinoameričke zemlje, Ekvador i Salvador, uradile su upravo to početkom 2000‑ih. I promena je bila popularan uspeh u obe zemlje.

Tokom svoje kampanje za predsednika Argentine pre dve godine, Havijer Milei je obećao da će usvojiti dolar kao zvaničnu valutu svoje zemlje.

Nažalost, kao što Eva nije mogla da odoli jabuci, Milei nije mogao da odoli MMF‑ovoj „zmiji“ kada je ušla u njegov vrt i ponudila novac zauzvrat za odbacivanje njegove obaveze o dolarizaciji.

Rezultat je bila štetna i potpuno nepotrebna kriza pezosa prošle jeseni, koja je završila time da Milei moli SAD za finansijsku pomoć od više milijardi. S obzirom na tužnu argentinsku istoriju s pezosom, ovaj program je osuđen na propast. Time se ugrožavaju i druge njegove opsežne i hrabre reforme ka slobodnom tržištu.

Jednostavniji poreski sistem

Venecuela bi takođe trebalo da uvede jednostavan sistem poreza na dohodak s niskom stopom, sličan onom u Singapuru. Ili čak jedinstvenu poresku stopu, kao što su to uradile Estonija i Bugarska.

Kombinacija ultra‑niskog poreskog režima i američkog dolara kao zvanične valute brzo bi pretvorila Karakas u magnet za regionalni i globalni kapital. To bi stimulisalo snažan domaći bum, stvarajući bogatstvo iz mnogo šire baze nego samo iz naftnih polja.

Još jedna mera za izgradnju poverenja bila bi da nova vlada radikalno pojednostavi proces osnivanja biznisa. To bi eliminisalo sve dozvole i takse koje muče potencijalne startape i predstavljaju žarišta korupcije. Novi Zeland i Danska su primeri iz stvarnog sveta kako se to može uraditi.

Fond za građane

Državni sekretar Rubio bi takođe mogao da predloži da nova vlada razmotri uspostavljanje fonda, u koji bi se svake godine deponovao određeni iznos prihoda od nafte i gasa i kojim bi se upravljalo kao investicionim fondom.

Nakon perioda u kojem bi imovina rasla, godišnje dividende bi mogle da budu uvedene i distribuirane svim građanima.

Tako bi svaki građanin imao lični interes u zdravlju naftne industrije nacije. Država Aljaska ima takav fond i mogao bi da posluži kao model za Venecuelu.

I na kraju, ne bi trebalo da bude carina. One su porezi koji ometaju rast.

izvor : Stiv Forbs, glavni urednik Forbes