Producent blokbastera za kojeg verovatno niste čuli: Arnon Milčan – od prodavca đubriva do holivudskog mogula i tajnog agenta Izraela

„Klub boraca“, „Bilo jednom u Americi“, „Vrelina“, „Gospodin i gospođa Smit“, „Đavolji advokat“, „Iščezla“, „Poverljivo iz L.A-a“, „Dvanaest godina ropstva“, „Čovek ptica“, „Povratnik“, „Boemska rapsodija“. Oskari za najbolji film, glumu, režiju, kameru. Sigurno ste makar jedan gledali, ako ne i sve.

Jedan čovek, kao producent stoji iza svih navedenih filmova, a da to verovatno niste znali. Ispostaviće se da on nije čovek filma.

Arnon Milčan, jedan je od najplodonosnijih producenata u istoriji Holivuda, sa filmografijom koja obuhvata više od 130 dugometražnih ostvarenja. Njegov rad je obeležila saradnja sa kultnim rediteljima poput Martina Skorsezea, Serđa Leonea i Olivera Stouna.

Njegovi filmovi su prihodovali milijarde („Boemska rapsodija“ mu je donela i četiri Oskara, uključujući i nagradu Ramiju Maleku za najboljeg glumca). Smatra jednim od najbogatijih filmskih stvaralaca na svetu sa bogatstvom procenjenim na oko 6,3 milijarde dolara.

Iako su filmovi „Dvanaest godina ropstva“ i „Čovek ptica’ dobili Oskare za najbolji film dve godine zaredom (2014. i 2015.), Milčan nije bio među producentima kojima je uručena statua. I to kao vlasnik firme New Regency koja ih je producirala, zbog pravila o broju ljudi koji mogu da prime statuu. On je ostao samo na nominacijama, bez bronze, presvučene 24-karatnim zlatom, teške 3,85 kilograma.

Na kraju članka verovatno će vam biti jasnije zbog čega nije želeo ovu finalnu pompu, iako je bio u njenom vrtlogu, Holivudu.

Karijerni uspon

Rođen je 1944. u Rehovotu (tadašnja Palestina pod britanskim mandatom). Njegova porodica je bila imućna. Otac je bio vlasnik kompanije za proizvodnju đubriva, a Milčan je otišao na studije u London i Ženevu. Već u 21. godini vratio se u Izrael zbog očeve iznenadne smrti.

Tada je preuzeo porodični biznis koji je bio u dugovima i pretvorio ga u hemijsku imperiju. Sklopio je ekskluzivni ugovor sa hemijskim gigantom DuPont i proširio poslovanje na poljoprivredu i farmaciju. Postao je milioner pre tridesete godine.

Milčan je već tada vodio uspešnu međunarodnu kompaniju za hemikalije i đubriva, putovao svetom, uvozio/izvozio osetljive materijale, bez da su carinske službe i strane obaveštajne agencije išta mogle da posumnjaju. Postao je savršena meta za državu i njene skrivene želje.

Pogotovo što nije morala da ga plaća, već samo da mu „proda“ patriotsku priču i „ulogu veću od života“. Nije odmoglo ni to što je njegov otac bio dobar prijatelj sa tadašnjim zamenikom ministra odbrane Izraela, a kasnijim predsednikom i premijerom i dobitnikom Nobelove nagrade za mir, Šimonom Peresom.

Sredinom 1960-ih na vrata je došao Lekem (Biro za naučne veze), ultra-tajna izraelska obaveštajna služba zadužena za nabavku tehnologije za nuklearni program. Sudeći po onome što je kasnije radio, kao da im je rekao „sve za otadžbinu“. Milčan je koristio svoje legalne kompanije kao paravan za nabavku komponenti za izraelski nuklearni reaktor u Dimoni.

Bio je ključni operativac u nabavci „skitrona“ (uređaja koji služe kao okidači za nuklearne bojeve glave) iz SAD. Zbog toga je FBI 1985. vodio istragu protiv njega, ali nikada nije optužen.  U Milčanovom slučaju, procenjeno je da bi suđenje nanelo preveliku štetu odnosima sa Izraelom. Posebno jer je Izrael pristao da vrati preostale kritrone koji nisu bili iskorišćeni.

Izrael u kontroli Holivuda

Milčanov ulazak u Holivud sedamdesetih bio je strateški majstorluk. Dok su drugi producenti jurili samo profit, on je koristio filmove kao ulaznicu u najviše krugove moći. Tu se granica između umetnosti, biznisa i državnih interesa brisala. Povezao se sa Robertom De Nirom i Martinom Skorsezeom. Film „Kralj komedije“ (1983) učvrstio je njegov kredibilitet. „Bilo jednom u Americi“ (1984) Serđa Leonea bio je prekretnica.

Milčan je obezbedio ogroman budžet (više od 30 miliona dolara) i dokazao da može da upravlja najkompleksnijim holivudskim produkcijama. To mu je otvorilo vrata Bele kuće i svetskih diplomata. Kasnije je kroz osnivanje kompanije Regency Enterprises napravio model koprodukcija sa velikim studijima poput Vorner Brosa, gde je zadržavao kreativnu kontrolu i prava.

Da li je protežirao Izrael kroz filmove? Iz današnje perspektive, odgovor je slojevit. Milčan nije snimao klasične propagandne filmove, poput ratnih spektakla, već je delovao kroz meku moć. Kao „kralj Holivuda“ gradio je sliku o Izraelcima kao modernim, uspešnim i kreativnim ljudima koji dominiraju svetskom kulturom.

Kada je trebalo lobirati za izraelske interese (poput vize ili bezbednosnih pitanja), on je pozivao političare na premijere ili setove filmova sa najvećim zvezdama. Iako retko direktno, u nekim projektima se osećao njegov uticaj.

Na primer, u filmu „Gospodin i gospođa Smit“ koristile su se savremene tehnologije i narativi bliski obaveštajnim krugovima u kojima se kretao. Milčan je bio previše pametan da bi kvario holivudski brend tako očigledno.

Priznanje o dvostrukom životu i obaranje ruku sa FBI

Zanimljivo je da su čak i filmovi poput „Zgodne žene“ doprineli njegovoj moći. Doneli su mu toliki kapital da niko u Izraelu ili SAD nije smeo da mu postavlja previše pitanja o njegovim „drugim poslovima“, pa je on to uradio sam.

Decenijama su kružile glasine o njegovoj špijunskoj prošlosti, ali je on to zvanično priznao tek 2013. u intervjuu za izraelski Kanal 2. Tada je izjavio: „radio sam za svoju zemlju i ponosan sam na to. U Holivudu su mislili da sam trgovac oružjem, a ja sam zapravo bio operativac“.

Zanimljivo je da su njegovi najbliži saradnici u Holivudu, poput Roberta De Nira, znali za njegovu drugu karijeru, ali su o tome ćutali decenijama. Kada je intervjuisan o tome 2013. godine, De Niro je rekao: „Rekao mi je da je Izraelac i da bi naravno uradio te stvari za svoju zemlju. Bilo je nešto u tim sitnicama koje pokreću nuklearnu stvar…“. Koja je bila ideja vodilja De Nira, ostaje pitanje, ali je činjenica da ga je Milčan vodio na sastanke sa Šimonom Peresom.

Kada je Milčan devedesetih imao problem sa američkom vizom (zbog sumnji FBI u vezi sa nuklearnim okidačima) organizovao je događaje i večere kojima su prisustvovali visoki američki zvaničnici. Na kraju je intervencijom samog Benjamina Netanjahua kod tadašnjeg državnog sekretara Džona Kerija, Milčanu produžena viza na 10 godina, uz obrazloženje da je on „ključna figura za odnose dve zemlje“.

Tokom 2000-ih, Milčan je koristio Šeron Stoun kao nezvaničnog ambasadora dobre volje. Čini se da ga je upravo taj obrazac – korišćenje holivudske moći za rešavanje ličnih i državnih problema – doveo do suđenja. U njemu tužilaštvo tvrdi da je Netanjahu uzvraćao usluge Milčanu (oko vize i poreza) upravo zato što mu je Milčan godinama obezbeđivao luksuz, ali i pristup holivudskoj eliti.

Naravno, Arnon Milčan je u ovom procesu samo svedok, a ne optuženi. Milčan je dobio status svedoka optužbe. Izraelsko tužilaštvo je procenilo da im je on daleko važniji kao izvor dokaza protiv Netanjahua nego kao meta.

Kako drugačije?

Bibi Netanjahu, pokretni bankomat i ponovna svetlost pozornice

Fokus javnosti na Milčana ponovo je usmeren krajem 2024. i početkom 2026. pojavljivanjem dokumentarnog filma „The Bibi Files“ reditelja Aleksa Gibnija. Dokumentarac prikazuje procurele, nikada ranije viđene policijske snimke isleđivanja samog Netanjahua, njegove supruge Sare i sina Jaira, kao i samog Milčana.

Na njima Netanjahu burno reaguje na pitanja o poklonima. Naziva istragu „obmanom“ i tvrdi da on „ne broji flaše šampanjca“ već „bojeve glave neprijatelja“. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Torontu u septembru 2024. godine. Širu međunarodnu dostupnost dobio je tokom marta ove godine. Objavljivanje ovih snimaka izazvalo je kontroverze jer izraelski zakon zabranjuje objavljivanje snimaka policijskog ispitivanja bez dozvole suda. Zbog toga se film ne može legalno prikazivati u samom Izraelu.

Milčan se spominje u kontekstu optužbi da je godinama snabdevao Netanjahua i njegovu suprugu Saru luksuznim poklonima. Prvenstveno skupocenim kubanskim cigarama i ružičastim šampanjcem čija se vrednost procenjuje na stotine hiljada dolara. Tužilaštvo tvrdi da su ovi pokloni bili zamena za političke usluge. Uključujući Netanjahuovo lobiranje kod američkih zvaničnika za Milčanovu vizu i pokušaje uvođenja poreskih olakšica koje bi Milčanu uštedele milione („Milčanov zakon“).

Svedočenje

To je i on sam potvrdio u svedočenju, rekavši da su postojala šifre za poklone (šampanjac „ružičasto“, cigare „listovi“). Kao i da su zahtevi za poklonima postali toliko učestali da se osećao kao „pokretni bankomat“ porodice Netanjahu. Opisuje pritisak koji je trpela njegova asistentkinja od Sare Netanjahu kada isporuke nisu stizale na vreme.

Zbog zdravstvenog stanja i straha od medijskog linča u Izraelu, Milčanu je dozvoljeno da svedoči putem video-linka iz Brajtona (Velika Britanija) 2023. godine. Tokom tog svedočenja, Sara Netanjahu je sedela u prostoriji u Brajtonu kako bi ga „nadgledala“. To su mnogi protumačili kao pokušaj zastrašivanja svedoka.

Na kraju Milčan je pravno čist, neće ići u zatvor niti plaćati kazne. Ni zbog „nuklearki“, ni istrage FBI, ni zbog lobiranja, i ko zna čega još. Ponajmanje zbog „kubanki“ i šampanjca, što teško da će biti slučaj sa premijerom Izraela Benjaminom Netanjahuom, koga mnogi optužuju da su nedavni ratovi i započeti kao svojevrsni vid zataškavanja njegovih korupcionaških afera. Pandorina kutija je otvorena, čekamo rasplet, a i ceo svet.

izvor : Forbes.rs