Pobuna je danas na desnici !

PIŠE: Dušan Dostanić

Kada se danas govori o usponu desnice u Evropi i svetu najčešće korišćeni pojam je „populizam“. Literatura koja se odnosi na ovu temu toliko je narasla poslednjih godina da je snalaženje u toj šumi postalo gotovo nemoguće.

Pojedini autori, poput Šantal Muf, smatraju da živimo u „vremenu populizma“. Međutim, uprkos opštoj upotrebi, populizam je postao zamagljen i nejasan pojam. Reč se nalazi svuda, ali definicija nigde, duhovito je primetio Filipe Rožer.

Njegovo određenje se gubi u mutnim predstavama o populizmu kao o „antielitističkom stavu“, „pozivanju na narod“ i „obične ljude“, zalaganju za „jednostavna rešenja“, „pojednostavljivanju političkih struktura i procesa“, odnosno o nečem što se nekako dovodi u vezu sa „autoritarizmom“ i „harizmatskim vođstvom“ koje „zavodi mase“ apelujući na u narodu „latentno prisutne predrasude i strahove“.

Ne samo da ne postoji jedna važeća definicija, nego nije uvek do kraja jasno ni da li je po sredi posebna ideologija, „stil politike“, „stil retorike“ ili „diskurzivno stilski repertoar“. Kada se kaže da se „populizam“ može kombinovati sa drugim ideologijama, odnosno da se može stepenovati stvar postaje još zamršenija. Zapravo, može se konstatovati da postoji spor i po pitanju njegove suštine, odnosno demokratskog ili autoritarnog karaktera „populizma“.

Logično se postavlja pitanje kakva je analitička snaga pojma koji se može koristiti na najrazličitije načine i koji za jedne predstavlja sinonim za ukidanje demokratije, za druge dopunu i korektiv demokratiji, dok je za treće u pitanju njeno istinsko otelotvorenje i reakcija na pojavu deficita demokratije?

Da li je populizam antiliberalan, ali ne i antidemokratski (Ivan Krastev) ili je demokratija bez liberalizma nemoguća (Jan-Verner Miler). U pojedinim slučajevima se može čuti i da populizam može istovremeno biti i korektiv, ali i pretnja demokratiji (Mude i Kaltvaser), pa se postavlja pitanje šta se može učiniti sa pojmom koji istovremeno označava suprotne stvari: i zalaganje za narod i zavođenje naroda? Ukratko, u pitanju je duboko politizovan pojam.

Šta je populizam?

Pa ipak, kada se u okviru medijsko-političkog kartela govori o usponu desnice, odnosno o „populizmu“ ne može biti sumnje da je po sredi moralno opterećen pojam. Stoga iako definicija nije baš sasvim jasna pa je reč o etiketi koja se proizvoljno može lepiti na sve strane ne može biti sumnje da je u pitanju nešto loše i u krajnjoj liniji opasno. Vazda budni čuvari javnog mnjenja u liku analitičara i eksperata su tu da upozore na pošast populizma i njegove razorne posledice.

Profesor Jan-Verner Miler spada u red autora koji u krugovima glavnog toka važe za neupitne autoritete kada su desnica i „populizam“ u pitanju. Njegove akademske reference izgledaju impresivno. Miler je rođen u Nemačkoj 1970. godine, studirao je na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, Londonskom univerzitetskom koledžu, Univerzitetu u Oksfordu, te na Univerzitetu Prinston.

Od 2005. godine, radi na Prinstonu kao profesor političke teorije i istorije političkih ideja, a bio je i jedan od suosnivača Evropskog koledža slobodnih veština u Berlinu. Pored toga, Miler je bio gostujući predavač na brojnim američkim i evropskim univerzitetima, a redovno se oglašava i u globalnim medijima poput Gardijana, Njujork tajmsa, Le monda.

Njegove članke u Srbiji su prenosili Peščanik i Radar, a na srpski su prevedene i njegove knjige: Ustavni patriotizam (2010), Osporavanje demokratije (2013), Šta je populizam? (2017) i Strah i sloboda: za drugačiji liberalizam (2020).

Pre saveznih izbora u Nemačkoj održanih u februaru mesecu ove godine prof. Miler se oglasio jednim člankom, da bi posle presude koja je izrečena Marin le Pen ponovo seo za pisaći sto. Oba priloga su prevedena na srpski i objavljena u nedeljniku Radar. S obzirom na zavidne uspehe u akademskoj karijeri sve što prof. Miler napiše o „populizmu“, odnosno desnici treba uzimati sa posebnom pažnjom.

U članku pod naslovom „Desno, pa u ambis“, Miler se obrušio na navodnu normalizaciju krajnje desnice u Nemačkoj. Ono što se podrazumeva pod normalizacijom je zapravo svaki oblik saradnje sa desnicom – a u Nemačkom slučaju to znači sa Alternativom za Nemačku – koji se ocenjuje kao neprihvatljiv i nešto što zahteva oštru osudu.

Miler ide i dalje i zahteva da se izbegavaju sve one teme koje desnica pokreće. „Uvesti neku temu u mejnstrim znači skretati pažnju na nju i formulisati je na način na koji krajnja desnica i želi da ta tema bude formulisana. Stoga sociolozi odavno upozoravaju da će, ukoliko teme koje krajnja desnica preferira dominiraju u nekoj predizbornoj kampanji, onda i krajnja desnica na tim izborima dobro proći.“

Prema tome, izlazi da će desnica proći loše ukoliko se njene teme ignorišu, bez obzira na to da li su te teme od značaja za birače. Mileru je manje stalo do toga da razume šta se dešava, a više do suzbijanja desnice. Zato u članku ostaje skriveno zašto bi izborni uspeh desnice sam po sebi bio nešto loše, dok bi pobeda levo-liberalnih snaga nužno predstavljala razlog za radost.

Sanitarni kordon

Nabrajajući primere navodne normalizacije desnice u Evropi, koji se kreću u veoma širokom luku u kome svaka sitnica može izgledati kao zlokobna „normalizacija“, Miler zapravo ne cilja na desnicu, koliko želi da disciplinuje stranke koje bi u svetlu izbornih rezultata možda razmišljale o nekakvim aranžmanima saradnje sa desnicom, što se u nemačkom slučaju odnosi na Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU).

Ovakav stepen nepoverenja ne treba da čudi. Ko je pažljivo čitao Milerovu knjigu o populizmu mogao je uočiti pozive da se demohrišćanske snage „drže na oku“ i to kako zbog spremnosti da sarađuju sa „populistima“, tako i zbog opasnosti da se i sami preobrate u populiste. Kao batinu za uterivanje u red nepouzdanih Miler predviđa spoj medija i levog civilnog društva.

„Normalizaciju je lakše detektovati od uvođenja u mejnstrim. Ali, da bi se ona prepoznala kao problem potrebna je javnost koja obraća pažnju na ono što se dešava, kao i istaknute javne figure koje će kršenje normi predstaviti kao skandal, umesto da ga normalizuju. Birači se povode za signalima koje šalju elite; ako se neki političar koji važi za pripadnika mejnstrima prema nekoj stranci odnosi kao prema bilo kojoj drugoj, onda će se i javno mnjenje u najvećem broju slučajeva ponašati na isti način.“

Drugim rečima, ne samo da je nedozvoljeno da se političari ophode prema desnici kako prema legitimnoj političkoj opciji, nego i onaj koji se usudi na tako nešto mora biti odstranjen kako se za njim ne bi poveli neupućeni birači.

Prof. Miler inače važi za pobornika demokratije, mada posle čitanja ovakvog tekst nije teško zaključiti da u njegovoj viziji demokratije ne važe ista pravila za sve, odnosno da u njoj postoje neformalni politički komesari koji vrše dužnost čuvara javnog mnjenja i staraju se da nepouzdani političari ne prihvate pogrešne teme, te da se slučajno ne prevare i uđu u saradnju sa nepoželjnim partijama.

Povrh toga, izgleda da je i jedan deo naroda unapred isključen iz demokratije profesora Milera. U Nemačkoj na primer, preko 20 odsto građana podržava AfD, ali im se preko članka indirektno poručuje da je njihov izbor pogrešan i da se zato njihovi glasovi ne mogu uzimati u obzir, pa čak i teme koje oni smatraju važnim moraju da prođu trijažu stručnih lica. Ukoliko se ispostavi da su to „desne teme“ onda je njihovo preuzimanje i artikulisanje od strane drugih partija „nenormalno“.

Ponovo za onoga ko je pažljivo čitao Milerovu knjigu o populizmu ni ovde nema iznenađenja. Naime, Miler ne samo da populiste smatra antipluralistima, nego tvrdi da je ideja o homogenom narodu „fantazija“ i pozivajući se na Habermasa primećuje da se ta reč može koristiti samo u pluralu, te da je narod „nesiguran, rizičan, a možda i direktno opasan izraz“. Štaviše, on tvrdi da nema ni konačnog odgovora na pitanje ko sve pripada narodu i da to pitanje „treba da bude stvar demokratske rasprave“.

To bi značilo da je Milerova demokratija zapravo demokratija bez naroda, dakle bez demosa. Ona, na posletku, postaje nemoguća, jer kako se može govoriti o vladavini naroda ukoliko je narod opasan pojam, odnosno ako se tek u okviru demokratske diskusije može doći do odgovora na pitanje ko je narod? Ono što bi trebalo da stoji na početku, kod Milera dolazi tek na kraju. U najboljem slučaju tu je narod zamenjuje civilnim društvom.

Čini se da za isključivanje manjina zabrinuti prof. Miler želi da se protiv isključivanja bori isključivanjem. Dakle, sasvim je demokratski da se deo naroda sa pogrešnim opredeljenjem u okviru kontrolisane „demokratske rasprave“ eliminiše iz naroda (u pluralu). Kako piše Alan de Benoa: „Danas se želi da se narod zameni civilnim društvom. (…) Prirodno, ono brani samo grupne interese što ga sprečava u tome da umesto države formuliše stvarni projekat zajednice ili da opsežno reguliše društvo. (…) Posledica nije više tiranija većine nad manjinama, nego tiranija manjina nad većinom.“

Drugim rečima, Milerovo shvatanje demokratije, ne samo što ukida narod i demokratiju, nego je u krajnjoj liniji antipolitičko, budući da politika koja počiva na sabiranju pojedinačnih interesa više liči na anarhiju, odnosno ne-politiku. Ukratko rečeno, Miler preko svog pokušaja određenja populizma, kao i svojim savetima iz članka indirektno redefiniše demokratiju i istodobno odbacuje svaku politiku.

Ponešto grubo rečeno, građani glasaju kako žele, ali se posle izbora postavljaju sanitarni kordoni prema neprihvatljivim strankama, a sertifikovane stranke formiraju vladu, uz odobravanje medija i civilnog društva. Zato je svako ko narušava konsenzus u boljem slučaju populista ili u gorem fašista.

Ometajući faktor

Šta biva sa ometajućim faktorima u politici? To je tema drugog Milerovog članka: „Ne, Marin le Pen nije nepravedno kažnjena“. Kuda stvar ide jasno je već iz naslova. Kako piše Miler: „ne postoje apsolutno nikakvi dokazi koji bi išli u prilog tezi da je francusko pravosuđe postupalo u korist određenih političkih krugova ili, još važnije, da je targetiralo Le Penovu.“

To što čitav proces protiv predsednice Nacionalnog okupljanja zaista liči na progon političkog protivnika i pokušaj da se osujeti njena kandidatura na predsedničkim izborima za prof. Milera ne predstavlja poseban problem. Naime, on smatra da populistički političari i onako uvek tvrde da su žrtve korumpiranih liberalnih elita koje ignorišu „narod“ i nastoje da skrajnu njegove autentične predstavnike.

Drugim rečima, sa ili bez presude „populisti“ se svakako žale da su progonjeni, pa stoga nema nikakvog smisla obazirati se na njihove žalopojke. Umesto toga glasni pobornik kritičkog mišljenja nekritički polazi od pretpostavke da je stvar potpuno jasna i da je svako ko izražava bilo kakvu sumnju populista ili paranoik. Upadljivo je da o tajmingu donošenja presude, kao ni o strmoglavom padu popularnosti predsednika Makrona prinstonski profesor nema šta da kaže.

U svetu prof. Milera je, po svemu sudeći, sve u najboljem redu: sudstvo je nezavisno, političari iz redova stranaka glavnog toka nisu korumpirani, teroristički napadi se ne događaju, stranci su dobro integrisani, mediji su slobodni, kulturne promene se dočekuju sa oduševljenjem, a ekonomska situacija je stabilna.

Po tim pitanjima vlada konsenzus svih demokratskih snaga. Jedini koji stvaraju nevolje u najboljem od svih mogućih svetova su populisti, odnosno desničari čije su ključne teze i onako samo „slabo prikrivena podsticanja na mržnju“. Protiv njih se mora držati sanitarni kordon, ali to je sasvim u skladu sa načelima „militantne demokratije“.

Profesor je toliko revnostan u odbrani trenutnog stanja i u demonizovanju opozicije da bi, kada bi kojim slučajem živeo u Srbiji, sigurno bio rado viđen gost u Informeru i ostalim režimskim medijima. Uostalom, njegovo razumevanje demokratije kao igre sa unapred poznatim pobednikom ne razlikuje se mnogo od shvatanja srpskog predsednika i njegovih branitelja, jedino što se oni još nisu setili populističke etikete, nego recikliraju rečnik i spotove Jugoslovenske levice iz 2000. godine.

Pobuna desnice

Svojim istupanjima prof. Miler je nehotice dao za pravo svim konzervativcima koji tvrde da je od šezdesetih godina na zapadu Evrope uspostavljena levičarska hegemonija. Levica je zauzela pozicije i uspostavila svoju dominaciju u akademskoj, medijskoj, kulturnoj i političkoj sferi.

Štaviše, ista levica je sklopila mir i sa velikim biznisom. Držeći sve poluge moći u svojim rukama levo-liberalni establišment postao je ona strana koja teži očuvanju stanja kakvo jeste. Prestareli, sklerotični i usiljeni šezdesetosmaški revolucionari više nemaju šta da ponude.

Oni sve više nalikuju starim partizanima iz vremena raspada SFRJ, jer u oba slučaja nedostaje sposobnost sagledanja stvarnosti. Drugim rečima, kao što komunistički funkcioneri nisu umeli da izađu na kraj sa posledicama sopstvene politike, tako i levo-liberalni establišment odbija da prizna rastuće nezadovoljstvo među građanima.

Za jedne je lek za krizu socijalizma bio još više socijalizma, a slična medicina se zahteva i danas. Zato se sada za sve nevolje krive populisti, desničari ili ruski agenti, u zavisnosti od situacije. Priča o agentima i plaćenicima ponavlja se na svakom mestu na kome vladajućim strukturama ne dopire do svesti da nezadovoljstvo može biti autentično.

To važi za nekadašnje komunističke zemlje, EU, ali i za Srbiju u kojoj se iz rukava izvlači strašilo „obojene revolucije“. Zapravo, desnica je danas u Evropi ona dinamična i izazivačka snaga koja staje nasuprot levo-liberalnog establišmenta ne obazirući se mnogo na etikete. Drugim rečima, pobuna je danas na desnici, a biti konzervativac znači nekonformizam i idejnu radoznalost.

izvor : (standard.rs)