“Hvala svim tugama, one su me naučile da cenim svaku radost”… Isidora Bjelica !

Patnja je bila njen najveći učitelj.

Ona je bila srpska najtiražnija književnica, publicistkinja i TV voditeljka. Važila je za skandal-majstora i jednu od najkontroverznijih ličnosti na Balkanu, a iznad svega je bila – veliki zaljubljenik u šešire. Rođena u Sarajevu, gde je završila gimnaziju, Isidora Bjelica se preselila u Beograd gde je završila i magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti. Rasla je uz čuvenog oca, šahistu Dimitrija Bjelicu i Nevenku Đurović, a dar za pisanu reč očigledno je nasledila od dede po majci, od književnika Dušana Đurovića.

Mnogi su je smtarali humanistom jer je aktivno učestvovala u nebrojenim humanitarnim akcijama, a njena misija da pomaže drugom naročito je vidljiva u Bjeličinim poslednjim knjigama koje je pisala dok se borila sa ličnom bolešću, ne odstajući da svoj glas iskoristi sa ciljem da pomogne i drugima. Ulagala je celu sebe u to.

Sklopila je oči kao autorka više od 60 knjiga posvećenih različitim generacijama, od kojih su mnoge prevedena je na nekoliko svetskih jezika.

Pored romana, pisala je i pozorišne komade i radio-drame, a ujedno je režirala i film “Dorćol-Menhetn”. U pozorištu je režirala predstave potput “Sarajevo u Beogradu” i komediju svog supruga Nebojše Pajkića “Marhatana”. U braku sa Pajkićem imala je dvoje dece, Lava Grigorija i Vilu Evangelinu.

Oprobala se i u nekoliko TV projekata kao što su emsije “Klot-Frket”i “Isidorin ljubavni vodič”, a kao kolumnista pisala je za nekoliko triažnih novina u Srbiji.

Isidora Bjelica
Foto: Instagram/isidorabjelicapajkic

Srpska književnica preminula je 5. avgusta 2020. godine od raka jajnika, nakon čega je sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a iza sebe je ostavila ceo jedan svet pisane reči koji je najbolje ilustrovan nekim od citata koji će večno da grme “Ovo je Isidora Bjelica!”.

“Hvala smrti što mi diše za vratom, naučila me je da cenim trenutak.”

“Zahvalnost ne podrazumeva samo blagodarnost za ono što prepoznajemo kao dobro u našem životu, nego naprotiv ona znači prepoznati blagodat koju nam je donelo sve ono što ljudi najčešće prepoznaju kao nesreću.”

“Hvala svima koji su me ismevali i ponižavali – oni su me izlečili svake taštine.”

“Svaki put kada ne poslušamo svoje srce, dete u nama ostari i izgubimo deo duše.”

“Ono što niko neće da vam kaže jeste da ne postoji prečica do tuđeg srca, put uvek vodi kroz naše sopstveno srce. Ni u jedno srce se ne može stići ako se prvo ne siđe u sopstveno. U suprotnom, čovek ostaje sam u sebi.”

“Učimo hemiju, matematiku, jezike, fiziku, ali niko nas ne uči kako da ne budemo robovi sopstvenih strahova, kritizerstva, loših pomisli i reči.”

“Hvala svim tugama – one su me naučile da cenim svaku radost.”

“Ljubav je bila svugde, samo što mi nismo mogli uvek da je vidimo jer smo slepi, jer smo puni predrasuda, jer verujemo da se skromni ljudi skromno oblače, jer verujemo da moralni ljudi ne psuju, jer smo sigurni da su ćutljivi pametni, jer nasedamo na prvu sliku pojavnosti.”

“Osećala sam neko spokojstvo koje pripada samo onima koji žive i ne muče sebe bespotrebnim pitanjima.”

“Malo-pomalo svi mi ućutkujemo svoje srce zarad racija i onda se čudimo kako smo sami, kako smo strašno sami, i tako se zatvori put i do drugih srca.”

Hvala svima koji su mi zatvorili puteve i postavili prepreke – bez njih nikad ne bih saznala koliko sam hrabra i jaka.”

(Ona.rs)

Telegraf .rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *