Dve navike koje otkrivaju nervozu, ali pokazuju da ste izuzetno mudri !

Kada ljudi zamisle emocionalnu inteligenciju, obično pomisle na pribranost. Pomisle na osobu koja ostaje smirena tokom napetog sastanka i kaže pravu stvar, a da pritom ne deluje kao da se za to posebno trudila. Po tom kriterijumu, svako ko previše priprema situacije za koje zapravo nije potrebna nikakva proba ili se opterećuje nevažnim detaljima mogao bi da deluje kao potpuna suprotnost takvoj osobi – i obično se tako i oseća.

Problem sa tim kriterijumom jeste što ocenjuje ono što je spolja vidljivo, a ne samu veštinu. U okviru koji psiholozi zapravo koriste, odnosno modelu sposobnosti koji su razvili Džon Mejer i Piter Salovej, emocionalna inteligencija je skup sposobnosti:

• precizno opažanje emocija
• razumevanje do čega one obično dovode
• upravljanje njima kod sebe i drugih ljudi

Ništa u ovom opisu ne zahteva da izgledate opušteno dok se sve to odvija. Neki od ljudi koji ulažu najviše truda u ovaj proces upravo su oni koji deluju najmanje smireno. Dve njihove navike zaslužuju da ih sagledamo iz drugog ugla.

Navika 1: Uvežbavaju razgovore pre nego što ih vode

Recimo da vas očekuje razgovor koji vam je veoma važan i da dan ili dva unapred zatičete sebe kako ga zamišljate u glavi. Isprobavate uvodnu rečenicu, razmišljate kako bi druga osoba mogla da je doživi. Zatim je u skladu s tim menjate. Deluje kao nervoza i ljudi to obično pomalo postiđeno priznaju.

Ali pogledajte šta to uvežbavanje zapravo radi. Gotovo čitav proces svodi se na modeliranje uma druge osobe. Odnosno, pokušaj da shvatite kako će vaše reči zvučati iz njene perspektive, a ne iz vaše. Psiholozi to nazivaju zauzimanjem perspektive. Ono je usko povezano sa načinom na koji se konflikti obično razvijaju. Uvežbavanje je isti taj proces, samo pojačan zato što su ulozi veći.

Dešava se još nešto. To je suština predviđanja modela regulacije emocija Džejmsa Grosa. Strategije koje primenimo rano, pre nego što se reakcija u potpunosti razvije, zahtevaju manje napora i efikasnije su od strategija koje primenimo kasnije. Odabrati način na koji ćete nešto formulisati dok ste još mirni emocionalno je „jeftino“.

Pokušavati da se kontrolišete usred razgovora, nakon što vas je nešto zateklo nespremne i već vas je preplavila emocija, mnogo je „skuplje“ i manje efikasno. Osoba koja uvežbava razgovor radi pristupačniju verziju posla koji će na kraju svi morati da obave.

Problem ove navike nastaje kada uvežbavanje nikada ne dovede do konkretne akcije. Postoji stvarna razlika između pripremanja za razgovor i beskonačnog vrtenja istog razgovora u glavi. Ta razlika se obično vidi po ishodu. Priprema se završava konkretnom rečenicom koju ste spremni da izgovorite, dok ruminacija obično završava tako što ste anksiozniji nego kada ste počeli, a nijedna reč nije izgovorena.

Navika 2: Proveravaju kako je nešto delovalo nakon toga

Problem druge navike javlja se nakon događaja. Ogleda se u tome što imate potrebu da ponovo pročitate poruke koje ste poslali. U tome što sledećeg dana pomenete da je nešto zvučalo oštrije nego što ste nameravali. U tome što, bez mnogo uvoda, pitate da li je sve u redu između vas.

Zbog ove navike ljudi se najviše osećaju nelagodno, jer može da deluje kao potreba za uveravanjem ili potvrdom. A ponekad to zaista i jeste. Ali istraživanja odnosa iznova ukazuju na istu, nimalo spektakularnu činjenicu: bliske odnose ne odlikuje to što u njima ima malo nesporazuma. Nesporazumi su stalni. Ono što ih razlikuje jeste da li se male povrede odnosa na kraju popravljaju.

Studija iz 2024. godine, objavljena u časopisu Personal Relationships, pratila je 217 parova tokom dve nedelje svakodnevnih konflikata. Pokazala je da su aktivni pokušaji popravljanja odnosa, poput izvinjavanja i ponovnog uspostavljanja kontakta, ocenjeni kao korisniji od jednostavnog puštanja stvari da prođu.

Ovaj efekat bio je posebno izražen kod parova koji su dobro komunicirali i tokom samog konflikta. A popravljanje odnosa u potpunosti zavisi od toga da neko primeti da je došlo do narušavanja odnosa.

Uočavanje nijansi je stvarna veština i ljudi se međusobno razlikuju u njoj više nego što misle. Morate da primetite da je odgovor stigao kraći nego obično ili da se nešto promenilo na nečijem licu. Zatim da to pravilno protumačite kao nešto značajno, umesto kao nebitnu sitnicu. To je opažanje emocija i ono nije odvojeno od ostatka priče.

Emocionalna granularnost

Meta-analiza iz 2023. godine, objavljena u časopisu Clinical Psychological Science, pokazala je da ljudi koji dobro regulišu sopstvene emocije imaju tendenciju da budu nešto bolji u čitanju emocija drugih ljudi. Kada ljudi ne primete ove signale, razlog je retko to što im nije stalo. Informacija jednostavno nikada nije stigla do njih.

U osnovi obe ove navike nalazi se sposobnost koju istraživači proučavaju pod nazivom emocionalna granularnost, odnosno sposobnost da sa određenom preciznošću razlikujemo sopstvena emocionalna stanja. Postoji značajna razlika između toga da znate da se osećate loše i da znate da se osećate odbačeno, požurivano ili postiđeno u ime neke druge osobe.

Meta-analiza iz 2022. godine, objavljena u časopisu Emotion, pokazala je da ljudi koji prave ovakve razlike ređe posežu za grubim i „skupim“ načinima suočavanja sa uznemirenošću. Konkretna emocija upućuje na konkretnu reakciju, dok vas nejasan osećaj ostavlja bez ičega drugog osim da ga jednostavno istrpite.

izvor : Mark Travers, saradnik Forbes