Dva ostrva i dve drugačije legende !

Za jedno je vezana tragična ljubavna priča, za drugo Bogorodičina ikona.

Zbog lokacije na kojoj se nalazi i to na samom ulasku u Bokokotorski zaliv, Perast je u davna vremena bio izuzetno važna strateška tačka.

Možda bi neko pomislio da je tako značajan grad branjen tvrđavom, ali u slučaju Perasta to ipak nije bilo tako. Iako je tvrđava Svetog Križa, koja nadvisuje grad, podignuta u drugoj polovini 16. veka, ona nije bila ta koja je korišćena za odbranu.

Dovitljivi stanovnici, koji su priapdali višem staležu i gradili palate u Perastu, izgradili su i kule. Upravo te kule, koje su krasile mnoge palate bile su i korišćene u odbrani grada, kad god je to bilo potrebno.

Koliko je u svoje vreme ovaj, danas crnogorski grad bio značajan, svedoči i podatak da je pomorska škola na prostoru Balkana, prva takve vrste, organizovana baš u Perastu. I da sve bude još zanimljivije, u njoj je krajem 17. veka kapetan po imenu Marko, iz peraštanske porodice Martinovića, obučavao mlade ruske kneževe.

Dva ostrva

I mada su brojne palate na neki način bile i ostale obeležja ovog primorskog grada, dva ostrva koja se nalaze u blizini neraskidivo su povezana sa Perastom.

Ostrvo Sveti Đorđe krije legendu koja nalikuje čuvenoj ljubavnoj priči između Romea i Julije. Iako je u ovom slučaju momak ostao živ, tragičnost te ljubavne legende i danas izaziva tugu.

Drugo je ostrvo Gospa od Škrpjela, za koje je vezana takođe zanimljiva legenda i običaj, u kome i dan danas učestvuju muški stanovnici Perasta.

Tragična ljubavna priča

Zbog značaja koji ima za istoriju Perasta, legenda o tragičnom kraju jedne stanovnice tog grada danas je deo nematerijalnog kulturnog nasleđa Crne Gore i kao takva je pod zaštitom nadležne institucije.

Prenošena od prvih decenija 19. veka sa kolena na koleno, priča o devojci Katici, iz porodice Kalfić ostala je očuvana do današnjih dana.

Zbilo se tako da je u vreme francuske okupacije tu došao i Ante Slović. Rodom iz Dalmacije, služio je u francuskoj vojsci.

U Katicu se Ante zaljubio čim ju je video. Doduše, ni ona nije bila ravnodušna. Iako svesni besmisla situacije, dvoje mladih i zaljubljenih, bili su uvereni da će moći da budu zajedno, a nakon što se celokupna ujdurma oko okupacije završi.

Ali sudbina im je bila ipak drugačija. I nadasve tragična.

Hrabri stanovnici Perasta odlučili su da se suprotstave francuskim okupatorima. Sa tim ciljem su uzeli austrijsku zastavu i istakli je na tvrđavi Svetog Križa.

Kako su se na ostrvcetu Sveti Đorđe tada nalazili topovi francuske vojske, revoltiran postupkom meštana, zapovednik donosi odluku da napadne grad.

Ante je bio taj koji je imao obavezu da ispali plotun. Prvi i, ispostaviće se jedini, jer su meštani odmah nakon toga odlučili da istaknu zastavu bele boje, kako bi na taj način sprečili dalje napade.

Oduševljen što ne mora više da napada grad u kome je živela njegova voljeen, Ante seda u barku i kreće put Perasta.

Tamo ga je dočekala vest o Katicinoj smrti. I da sve bude još tragičnije, onaj plotun koji je upravo njen voljeni Ante po naredbi ispalio, ju je i usmrtio. Sahranjena je na ostrvu Sveti Đorđe, gde joj se pridružio i Ante.

Fra Frane, kako mu je bilo ime nakon što se zamonašio, redovno je obilazio grob svoje voljene Katice, dok je boravio u samostanu na ostrvu Sveti Đorđe. Na njenog grobu je uvek gorela sveća i bilo je cveća, dok je Ante brinuo i o ostalim grobovima, koji su se nalazili na lokalnom groblju na tom ostrvu.

Onog trenutka kada su primetili da se plamen sveće na devojčinom grobu ne vidi, meštani su krenuli put ostrva. Baš na mestu na kome je večno počivalište njegove voljene, ležao je i Ante, koji je tu i ispustio svoju namučenu dušu.

Prema legedni, u njegovoj ruci bio je i papirić, na kome je napisana molba da ga pored njegove voljene Katice i sahrane. Na mestu na kome se danas nalazi jedan grob, na kome ne postoji natpis, izsrasla su i dva čempresa, čije se krošnje spajaju, pa se veruje da tako Katica i Ante i dalje ostaju zagrljeni.

Gospino ostrvo

Za razliku od ostrva Sveti Đorđe, Gospa od Škrpjela je ostrvo koje su stvorili ljudi i to na vrlo neobičan način.

I za njegov nastanak vezana je jedna lokalna legenda, koja se i danas u Boki može čuti.

Bogorodičina ikona se nekim čudom, sada već daleke 1452. godine pojavila na jednoj steni. Svesni da je to znak da ih upravo Bogorodica čuva, mnogi stanovnici Perasta ustanovili su tradiciju, koja je ostala očuvana do današnjih dana.

Kada god bi prolazili pored tog mesta, dodavali su po koji kamen, smatrajući da tako odaju počast i iskazuju zahvalnost Bogorodici.

Svake godine, 22. jula svi muški stanovnici Perasta učestvuju u „Fašinadi“, tradicionalnoj manifestaciji, kojom prilikom nose kamenje u lepo okićenim barkama i tako uspevaju da očuvaju ostrvce, ali i iskažu zahvalnost ovoj svetiteljki za zaštitu.

izvor : ( Ona.rs / „Muzeji Kotor“ / „Vikiedija“ )