U novoj monografiji banjalučka operska diva Radmila Smiljanić otkriva život iza scene !

„Kritika je važno pomagalo, zvezda vodilja, bilo da vas kude ili hvale. To vas tjera da radite na sebi, ali i da se ne uljuljkate. Moja generacija je imala sreće da je u to vreme bilo ozbiljnih kritičara, čije smo mišljenje cenili.“

Monografija “Srce koje peva” autorke Ksenije Braun, u izdanju Muzika klasika Books, posvećena životu i umjetničkom opusu Radmile Smiljanić, jedne od najznačajnijih operskih pjevačica s ovih prostora, nedavno je promovisana u Kolarčevoj zadužbini.

Ovom svečanom događaju prisustvovala je i sama Radmila Smiljanić, koju je novinar Milan Lango svojevremeno nazvao: „Primadona bez pardona“.

„Iza tih njegovih reči i danas stojim“, s osmijehom kaže za Radar.

Neposredna, otresita, duhovita – i na promociji vlastite monografije pokazala je zašto je ljudi opisuju kao laficu, šmekerku, veseljaka, mangupa… I zašto je naslov ove knjige Srce koje peva. Jer Radmila sve što radi – radi srcem.

„Glas može biti savršen, ali ako ne dolazi iz duše, publika to neće zapamtiti. Moje srce je uvek pevalo, i nadam se da će ova knjiga pokazati da se i umetnost i život žive iznutra, iskreno, bez zadrške“, istakla je tada Smiljanić, a za Radar dodala:

„Muzika je spas, azil od svega što nam se dešava. I sada za svoju dušu često sednem za klavir, sviruckam, pevuckam. Nisu to arije iz opera nego, kao što je moja majka radila u predvečerje, nešto za dušu – Oči čornije. A ja onu Kad bi one ruže male…“

Slavni sopran rođena je u Banjaluci. I, kako kaže, otkad zna za sebe – pjevala je. Nije to ni čudo jer su joj roditelji, Branko i Tatjana, bili profesori muzike. Studirala je solo pjevanje prvo u Ljubljani, zatim u Sarajevu gdje je debitovala kao Đula u operi Ero s onoga svijeta. Na poziv dirigenta Oskara Danona dobija uloge Fatamorgane u Zaljubljen u tri narandže i Lize u Pikovoj dami tokom tromjesečne turneje u Barseloni. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje 1968. kao Leonora u Verdijevom Trubaduru.

Pjevala je sve uloge prvog sopranskog faha, a partneri su joj bili bardovi operske scene: Mario del Monako, Đuzepe di Stefano, Plasido Domingo, Hoze Kareras… Dobitnica je brojnih nagrada, poznata i po svom humanitarnom radu. Predavala je solo pjevanje na Muzičkoj akademiji u Sarajevu i Banjaluci, te na Fakultetu muzičke umetnosti i Akademiji lijepih umjetnosti u Beogradu.

Pet decenija bila je u braku s Branislavom Mijailovićem, a kruna te ljubavi je sin Nikola, koji je, kako sama kaže, „odmetnuo na majku – u operske pevače“.

Monografija je koncipirana kao veliki intervju. Zajedno su, kako kaže Ksenija Braun, odlučile da ne prave strogo akademsku knjigu, već „priču u kolažu“ s autentičnim glasovima onih koji su Radmilu pratili, kritikovali, slavili, voljeli.

„Pošto Ksenija već dugo živi u Nemačkoj, knjigu je napisala a da me nije ni pitala. Jer znala je kakav je moj stav – da sam to više puta odbijala. Ne njoj, nego drugima. Kazala mi je da je pisala iz vizure deteta koje je raslo uz primadonu. Ganula me je. Nju, naravno, nisam odbila.“

Od svega u svojoj impresivnoj karijeri, najteže joj je bilo da svjedoči o gubitku svog prvog djeteta:

„To je bila i ostala moja rak-rana koja nikada ne zaceljuje. Priča o mojoj devojčici, koju sam rodila zdravu i pravu – sve je bilo savršeno. A onda je više nisam uzela u naručje. Ni dan-danas se ne zna kako i na koji način se to završilo. To me kopka svakog dana, iako sam sve dala od sebe, nije išlo.“

Radmila je kasnije rodila sina Nikolu, preko kojeg je upoznala njegovu drugaricu Kseniju Braun. Njihova priča počela je još dok su djeca bila mala, a veza se samo produbljivala. Iako je godinama odbijala ideju monografije, Radmila kaže da joj je drago što ju je upravo Ksenija napisala.

U ovom dokumentarno-lirskom vodiču kroz njen život obuhvaćeni su:

biografski eseji iz djetinjstva i školovanja,

anegdote i druženja,

fotografije iz predstava i sa putovanja,

pedagoški i humanitarni rad,

svjedočenja kolega i studenata,

koncertni repertoar, nagrade, uloge i nastupi,

odlomci iz intervjua i lične zabilješke.

Objavljeni su i Radmilini omiljeni recepti – od bureka do kadaifa i oblandi. Na ideju je došla Ksenija, želeći da sačuva jela koja je Radmila spremala njoj i Nikoli kad su bili djeca.

„Važno mi je što su objavljene neke kritike jer njih su sadašnje generacije lišene. A to je najveća kazna za mlade umetnike. Kritika je važno pomagalo, zvezda vodilja, bilo da vas kude ili hvale.“

Na promociji monografije istakla je:

„Nisam volela titule, nisam želela da budem veća od muzike. Samo sam želela da pevam – pošteno, istinito, predano. Ako to ova knjiga prenese, onda je vredelo.“

Za Radar je dodala:

„Online nastava nije prirodna. Ne može se pevanje tako učiti. Glas mora stalno da se trenira. Dok ne otvorimo usta, ne znamo kakav će ton izaći.“

Na kraju promocije dočekana je kao prava diva: cvijeće, aplauzi, pokloni i – osmijesi. Jer, kako kaže sama za sebe – „antiprimadona“, jedinstvena Radmila Smiljanić.