“Tvrđava” ili Udba je naša sudba !

Mnogi svojevremeno nisu želeli da čuju nijednu primedbu na film „Dara iz Jasenovca“, smatrajući da je samo postojanje filma njegova dovoljna apologija, a da je svaka kritika filma na neki način ponižavanje uspomene na žrtve genocida.

To je svakako pogrešan stav, ali je razumljiv i ukazuje na specifičnost umetničkog tretmana traumatičnih tema, kao i potrebu ljudi da se sa njima suoče i na određeni način ih osmisle.

Sličan je slučaj i sa televizijskom serijom „Tvrđava“ (2025, 11 epizoda), koja govori o sudbini naših sunarodnika u Krajini. Pored osporavanja od strane onih koji od svakog narativa na nacionalne teme traže bespogovornu heroizaciju „naše“ strane i uvek se iznova čude što je (u jednoj kolonijalizovanoj i poluokupiranoj zemlji, što i sami priznaju) i dalje nema, drugi su pokazali veliku osetljivost na svaku kritiku ove serije, svedočeći time da im je zbog nečega veoma potrebna.

I zaista, „Tvrđavu“ je režirao jedan od – bez mnogo konkurencije – najboljih srpskih reditelja, Saša Hajduković, koji pored toga ume da izabere glumce i da sa njima radi. U njoj Srbi, uprkos svim prikazanim manama i slabostima, ipak nisu predstavljeni kao podljudi, ona se ne boji emocija i iza nje stoji namera koja nije lišena integrativnosti i katarzičnosti.

Serija počiva na priči o ljubavi dvoje mladih, različitih nacionalnosti, kninskog Srbina i Hrvatice u osvit rata, da bi se završila neposredno posle Oluje, uz epilog u postratnoj (i postpetooktobarskoj) 2001. godini, kao oznaci novog početka za sve preživele aktere.

Ljubavnu i porodičnu priču vremenom sve više istiskuje, ne toliko kako bismo očekivali rat, pošto ratnih sukoba u ovoj seriji gotovo da nema, koliko narativ o političkim, kriminalnim i obaveštajnim mahinacijama čiji je centar u Beogradu.

Serija je lišena jugoslovenskog i postjugoslovenskog sentimenta, što je takođe čini izuzetnom u domaćoj produkciji, nastoji da bude odmerena u tretmanu sukoba, ali i da ga posmatra iz srpske perspektive i pre svega kao srpsku priču, što podrazumeva i naglašeni tretman međusrpskih sukoba.

Interpretacija događaja

Slično Hajdukovićevim serijama iz takozvane Banjalučke trilogije (Meso, Kosti, Koža), ni „Tvrđava“ nije lišena hrišćanske perspektive, koja ravan sukoba želi da izmesti iz striktno političkog polja, kao i da naglasi značaj pokajanja za bilo kakav iskorak, lični koliko i kolektivni.

Identitetski posmatrano, serija nedvosmisleno posmatra Krajinu kao srpski prostor, za kojim likovi po izgnanstvu žale, koji je koren njihovog identiteta i u koji nesporno žele da se vrate, opet kao na srpski prostor, makar u kulturnom ako ne u institucionalnom smislu.

Tačnije na prostor koji bi, iako ne bi bio deo bilo kakve srpske države, svakako podrazumevao miran i produktivan život Srba, što ne bi isključivalo i suživot sa drugima.

Dakle, prema ovoj seriji treba biti pošten, ali to ne znači da ne treba reći šta se misli, odnosno šta se, možda i nezavisno od namera njenih autora i bez traženja dlake u jajetu, iz nje može iščitati. Najpre, od jedne serije se ne može očekivati da kaže sve o svemu i da pokrije sve aspekte jednog složenog iskustva i istorijskog razdoblja.

Takođe, u celu stvar treba ukalkulisati uslovnosti žanra i medija i ne tražiti od nje ni dokumentarnu predstavu stvarnosti, niti punu činjeničnu istinu. Zato se ovde neću baviti mogućim istorijskim netačnostima ili produkcionim propustima, koji su u uslovima u kojima se kod nas snima neizbežni, pa čak ni umetničkim postupkom, pre svega na dramaturškom nivou, o čemu bi se svakako moglo razgovarati.

Takođe se neću baviti ni pojedinačnim doprinosima učesnika u stvaranju serije, čemu svakako treba posvetiti pažnju, jer se nemalo njih pokazalo u odličnom ili makar vrlo solidnom svetlu.

Ključno pitanje je ovde kakva je interpretacija prikazanih događaja, odnosno tog segmenta našeg istorijskog iskustva ponuđena u ovoj seriji, i to baš kao umetnička, a ne istoriografska ili dokumentaristička. Jer neka interpretacija uvek postoji, svaka serija ipak ima neko značenje, makar ono bilo i puno nedorečenosti i kontradikcija.

Uloga Hrvata

Najpre, neveliko prisustvo Hrvata u seriji može biti shvaćeno kao konvencija i skretanje pažnje na unutarsrpsku priču. Na kraju hrvatske vojnike ipak vidimo, i to kao hladne, nacistolike robote koji bez ustručavanja ubijaju civile, vidimo čak i pilota aviona koji je bombardovao kolonu na Petrovačkoj cesti, što je nedvosmislen ratni zločin koji bi morao da bude deo srpskog kolektivnog pamćenja.

Ipak, u prvim epizodama nije stvar u tome ima li ili nema pojedinačnih Hrvata u narativu, koliko u tome da se ne oseća delovanje hrvatske strane, odnosno realna opasnost u kojoj se nalazio srpski narod u novoj hrvatskoj državi.

To u izvesnoj meri važi i za kasnije odsustvo rata tokom serije, pošto povremene televizijske vesti koje slušaju likovi nisu dovoljne da nadomeste realno prisustvo rata, makar kroz svedočenja likova, ako ne već kroz dočarane scene borbi.

Činjenica da u Kninu tokom nekog perioda nije bilo ratnih dejstava ne podrazumeva da se u njemu vladale mirnodopske okolnosti narušene jedino nestancima struje.

I tu dolazimo do glavnog problema, ali i realnog značenjskog težišta serije. Početak rata vidimo samo kroz dejstvo od „Beograda“ ubačenih elemenata, koji Srbe huškaju na rat i manipulišu njima, da bi ih posle izdali.

Nije sporno preispitivati blago rečeno problematičnu ulogu tadašnjih srpskih vlasti pre i tokom ratnih sukoba devedesetih, niti uvek tinjajuću napetost u odnosima „Beograda“ i zaraćenih zapadnih srpskih zemalja, kao ni cvetajući kriminal, korupciju i ravnodušnost u pozadini, dok je rat u punom jeku.

Ali ne možemo se oteti utisku kako je Srbija ovde predstavljena kao mračna velesila, kojom vladaju tajanstvene i opskurne „udbaške“ strukture, odnarođene i predate kriminalu i korupciji, i mi ništa drugo osim toga od srpske (srbijanske) uloge u ratu ne vidimo. Nema svesti o poziciji u kojoj se Srbija u to vreme nalazila, a koja je uticala na njen manevarski prostor i odluke koje je njena vlast donosila. Serija ne može sve da prikaže, ali od onog što se prikaže pletu se značenja i izvode logični zaključci.

A zaključci nas, prilično očekivano, vode do vaskolikog srca tame, koji se već po automatizmu vezuje za „udbu“, nekakvu srpsku duboku državu, sastavljenu od spleta bivših komunističkih kadrova u politici, administraciji i biznisu i novih ratnoprofiterskih bogataša, sve pod nadzorom (delova?) obaveštajnog aparata, iza koga se na horizontu naziru prsti stranih službi.

Fascinacija „udbom“ je veoma zanimljiv fenomen našeg društva, a pre svega filmske i televizijske produkcije, o kojem bi valjalo ozbiljno pisati. Ona s jedne strane moguće izražava prikrivenu žudnju za tim da su naša zemlja i narod i dalje na neki način moćni, da imaju neku vrstu skrivene moći, mada nejasnog porekla i svrhe, o kojima je možda najbolje ništa i ne znati. Ali s druge strane može biti upotrebljena za delegitimizaciju svakog realnog srpskog delovanja na obaveštajnom i bezbednosnom planu, s tendencijom da se svi naši problemi pre pripišu mračnim strukturama unutar naše zemlje, a ne spoljnom faktoru, makar oni bili i u sprezi.

Srce tame

Ovde su najzanimljivija dva momenta: lik „udbaša“ Dilpare i motiv pretvaranja od njega ubačenih paravojnika u osvetnike nad izdajnicima svojih sunarodnika u Krajini.

I jedan i drugi pripadaju repertoaru žanrovskih konvencija i kao takvi nisu sporni. Dilpara može biti sagledan kao „trula jabuka“ u sistemu, kako smo to već navikli da gledamo u američkim filmovima, zlodej koji gazi sve moralne norme i lojalnost svojoj državi i narodu zbog ličnih interesa ili u službi interesa neke spoljne sile. Dilpara organizuje brojne kriminalne aktivnosti i svoje delovanje jasno usaglašava sa nemačkim obaveštajcem.

Ali mi ne vidimo nikoga ko bi u „Beogradu“ zastupao drugu opciju, niti delovanje „Beograda“ prema Krajini vidimo ikako drugačije nego kroz ono što čini Dilpara, koji očigledno i vrlo eksplicitno, što je potvrđeno i u poslednjoj epizodi u sceni telefonskog razgovora sa neimenovanim „šefom“, nesporno sprovodi samo naloge vlasti, makar usput uzimao i štošta za sebe.

Dilpara dakle nije „trula jabuka“ po američkom receptu, već je ta trula jabuka cela srpska vlast u tom trenutku. Vlast koja i dalje govori o Jugoslaviji, ali je cinično zanima samo trgovina oružjem i drogom, gomilanje novca i to sve u gotovo bespogovornoj službi nemačkom (hm?) interesu, makar on bio samo metonimija za NATO i Zapad. Ovo sve ne menja ni patriotski stav „osvetnika“, koji do pred kraj samo izvršavaju naloge „centra“ i koji svakako ne predstavljaju instancu političke moći koja bi bila konkurent Dilparinim nalogodavcima, koji se očito nalaze u vrhu države, ako nisu taj vrh u celini.

Drugo, postojanje osvetnika, odnosno osvetnički pohod nekadašnjih od „Beograda“ formiranih paravojnika, usmeren protiv izdajnika svog naroda je možda lepo žanrovsko rešenje, koje pored toga može da probudi malo patriotskog naboja, ali tako nešto je moguće u američkom filmu, u kom su takve konvencije odavno institucionalizovane i niko ne mora da brine o njihovoj povezanosti sa stvarnim događajima i odnosima.

No, da li isto važi i kod nas, i to u ovakvom štivu koje bi ipak želelo da ostavi utisak životne i istorijske autentičnosti?

Takvo nešto se kod nas jednostavno nije desilo, jer da jeste naša stvarnost bi možda bila drugačija, što ne znači i obavezno bolja.

Kod nas Dilpare i Sredoji jednostavno nisu ubijani od nekakvih patriotskih osvetnika, nego u međusobnim obračunima kriminalnih klanova, obaveštajno-bezbednosnih frakcija, u cilju uklanjanja nezgodnih svedoka o delovanju upravo tih Dilpara i Sredoja i svakako, a možda i glavno, o čemu se (gle čuda) najmanje govori, od strane stranih obaveštajnih službi.

Ovo je možda nekome utešno, kao i prikazivanje moći „udbe“, tog zastrašujućeg mitološkog čudovišta, koje upravo zbog toga nije lišeno i veličine, ali pre služi uljuljkivanju u osećaju umišljene veličine, nego realnom vraćanju kolektivnog samopouzdanja.

Kad se sve svede, „srce tame“ u ovoj seriji je i dalje političko-bezbednosni aparat Beograda devedesetih (a za slutiti je i njegovo nasleđe), dok se u završnici novi početak (poslednja epizoda se i zove „Početak“), koji uključuje i novu trudnoću mlade junakinje, povezan sa postpetooktobarskim periodom, onim posle smenjivanja ovde praktično direktno inkriminisanog režima, viđenog kao kripto ili posttitoističkog, i kolonijalno potpuno podređenog zapadnim silama, premda u oštrom (samo fingiranom?) sukobu sa njima.

Ipak, na nivou „ljudske“ priče, što je ova serija i trebalo da bude, da je u tolikoj meri nije progutao kod nas i dalje neizbežan (neko bi rekao obavezan ili zadat?) „udbaški“ segment, ova „Tvrđava“ se završava nadom, malom ali najvažnijom ljudskom nadom u tome da se život produžava uprkos svemu, da je pokajanje jedini izlaz iz svih stranputica naših života i da je dom tamo gde je ljubav, i ikona u kući, tamo gde je duh.

izvor : (standard.rs)