Sopran Milena Damnjanović: Kako sam Kineze učila srpskim pjesmama !

Milena Damnjanović je izuzetna mlada umjetnica koja svoj talenat i posvećenost muzici neprestano potvrđuje na domaćoj i međunarodnoj sceni.

Kao master muzički umjetnik, trenutno je na završnoj godini doktorskih studija na Fakultetu muzičke umjetnosti u Beogradu. Ostvarila je zavidne uspjehe i dobila brojna prestižna priznanja. Među njima, izdvaja se 54. nagrada UMUS-a za najuspješnijeg mladog umjetnika 2023. godine, te nagrada iz Fonda Danica Mastilović i Fonda za mlade talente ‒ Dositeja. Svojim jedinstvenim glasom predstavila se publici u mnogim zemljama, nastupajući u Kini, Italiji, Austriji, Belgiji, Rusiji, Hrvatskoj, Sjevernoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori. NJen umjetnički rad prepoznat je i na značajnim festivalima poput BEMUS-a, BELEF-a, FESTUM-a i Meta World Festivala.

Operski debi ostvarila je u Narodnom pozorištu u Beogradu, tumačeći ulogu Rozine u operi Seviljski berberin Đoakina Rosinija, dok se u Madlenijanumu našla u ulozi Metele iz Pariskog života Žaka Ofenbaha. U Zvezdara teatru sarađivala je sa rediteljem Darkom Bajićem, tumačeći ulogu Martinele u predstavi Feliks. Bajić je ovu predstavu, povodom premijere u martu 2019. godine, nazvao “operskom komedijom s elementima trilera”.

Pedagoški rad Milenu Damnjanović svojevremeno vodi na Daleki istok, tačnije u Kinu, gde je kao profesor solo pjevanja na Džeđang konzervatorijumu u gradu Hangdžou održala prvi masterklas. U Kini je bila i član žirija na dva prestižna vokalna takmičenja, a ponijela je i titulu Envoy of Picturesque Zhejiang, odnosno postala je jedan od izaslanika Džeđang kulture. O svim tim iskustvima govorila je za portal Banjaluka.net.

Pedagoško iskustvo, koje ste stekli u Kini kao profesor solo pjevanja, zaista je impresivno. Šta Vam je bilo najvrjednije u tom iskustvu i koje razlike u muzičkim pristupima ste zapazili?

DAMNJANOVIĆ: O radu u Kini bih mogla pisati na par stranica. Uz nostalgičnu notu, rado se setim tog boravka. Moje iskustvo u Kini stečeno u ulozi profesora solo pevanja jedna je višeslojna i kompleksna ,,avantura” koja obuhvata ne samo pedagoški rad i izvođaštvo, već i kulturnu asimilaciju, kao i lični razvoj. Najvrednije u tom iskustvu jeste sinergija u interakciji sa kolegama i studentima. Komunikacija se odvijala na različitim jezicima – engleskom, italijanskom, pomalo nemačkom, ali i mandarinskom.

S obzirom na to da su studenti, pored repertoara zapadne muzike, morali da pripremaju i kineske pesme za ispit, bila sam motivisana da se upustim u učenje kineskog jezika. Kada govorite na službenom jeziku zemlje u kojoj radite, sledi dublje razumevanje i povezivanje, a samim tim i poštovanje od strane poslodavaca, što je i krucijalno za svakog ko radi u inostranstvu.

Meni je i dalje fascinantno koliko su mi zapravo bliski Azijati, bez obzira na etničke i kulturološke razlike, a i oni su bili iznenađeni kako sam brzo savladala jezik, pa su se šalili da sam možda u prošlom životu bila Kineskinja. Bez napornog rada i ogromne volje ne bi ni bilo rezultata. U težnji da upoznam studente sa stvaralaštvom srpskih kompozitora, jednoj svojoj studentkinji sam dala da uči pesmu Konstantina Babića Šašava pesma, koju je uspešno savladala.

Tehnički nivoi pevanja mojih studenata su bili heterogeni, te sam morala da prilagođavam repertoar svakom studentu. Ukratko, ovo bogato iskustvo omogućilo mi je da sagledam razlike i sličnosti u muzičkom pristupu, ali i da postanem deo jedne dinamične celine u kojoj umetnost spaja dve kulture.

Odlikovani ste kao jedan od izaslanika Džeđang kulture. Šta podrazumijeva biti izaslnik Džeđang kulture, koje obaveze imate? 

DAMNJANOVIĆ: Biti izaslanik Džeđang kulture nosi sa sobom odgovornost i privilegiju. Imala sam mogućnost da nastupam u različitim gradovima u Kini (Sudžou, Vendžou, Hangdžou). Ova uloga ne podrazumeva samo predstavljanje Džeđang kulture, već i aktivno promovisanje umetnosti, obrazovanja i međukulturne razmene. Nažalost, korona je ,,umešala prste”, tako da sam morala da se vratim.

Saradnja sa raznim dirigentima i poznatim umjetnicima, poput Ramona Vargasa i Ines Salazar, sigurno Vam je pružila mnogo novih iskustava. Kako opisujete ta iskustva i šta ste naučili od njih?

DAMNJANOVIĆ: Sarađivala sam sa njima u okviru letnjih operskih škola u Italiji i Austriji (OCAVA in Rome, IsaFestival) 2018. godine. Njih dvoje krasi prirodnost, strpljenje i skromnost, što je retkost za umetnike. Pristupili su mom glasu studiozno i na adekvatan način objasnili kako povezati tehniku sa muzičkom ekspresijom.  Pored njih, moram da istaknem i saradnju sa Edit Linbaher, koja mi je jednako otvorila vidike po pitanju tehnike pevanja. Sve saradnje su mi omogućile da sagledam tehniku pevanja iz više uglova i da bolje upoznam svoje telo, a samim tim i svoj glas, jer je celo telo instrument. Pevanje je i fizička i emocionalna umetnost.

Dobitnica ste brojnih nagrada, među kojima je i 54. nagrada UMUS-a za najuspješnijeg mladog umjetnika u 2023. godini. Šta za Vas znači ova nagrada i kako ona utiče na karijeru?

DAMNJANOVIĆ: Velika je čast što sam dobitnica ove prestižne nagrade. Drago mi je što su trud i posvećenost koje ulažem u svoj rad nagrađeni. Umetničko priznanje, poput ove nagrade, vetar je u jedra svakom umetniku i znak da nikada ne treba da odustane od svog puta. Otvorena su vrata novim prilikama, projektima, saradnjama, tako da mogu reći da igra i važnu ulogu u razvijanju mog profesionalnog rada.

Kako je izgledala saradnja sa Akademskim horom Kolegijum muzikum i kako vidite ulogu horoskog pjevanja u razvoju solističkog pjevanja?

DAMNJANOVIĆ: Saradnja sa Akademskim horom Kolegijum muzikum traje već 10 godina. Nastupam isključivo kao solista i nisam zvanični član hora. Putovanja, duge pripreme i probe uvek su pregršt energije i radujem se svakom nastupu. Nažalost, nisam sarađivala sa Darinkom Matić Marović, ali njena naslednica Dragana Jovanović me iznova inspiriše svojim idejama, odabirom repertoara, kao i sposobnošću da održi kvalitet hora. Zanimljivo je to što mi je upravo nastup sa njima u Kini 2018. godine otvorio vrata za posao na Džeđang konzervatorijumu.

Uloga horskog pevanja u razvoju solističkog pevanja može biti podjednako dobra i loša, sve zavisi od percepcije pevača i njegove svesnosti svog glasa. Po mom mišljenju, pevanje u horu dodatno razvija sluh. Premda sam solistkinja, trudim se da svoju boju glasa prilagodim horskom zvuku.

PIŠE: Marina Majkić Miletić