Put Srbije u Moskvu i/ili u Evropu: šta je gest, a šta je politika?

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država je bio gost Vladimira Putina na vojnoj paradi u Moskvi povodom jubilarne godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu.

Zajedno su položili cveće na spomenik poginulim sovjetskim vojnicima, čak su se i zajedno provozali sovjetskim automobilom „volga” iz 1956, oldtajmerom u vlasništvu ruskog lidera.  Ovo se dogodilo 2005. u maju, povodom 60 godina od pobede u Drugom svetskom ratu, a glavni gost tradicionalne vojne parade na Crvenom trgu bio je predsednik Džordž Buš.

Danas, 20 godina kasnije, ovakva vest izgleda nezamisliva. Ili ipak nije?

Zapadni lideri ne odlaze na tradicionalnu vojnu paradu u Moskvi još od 2015. godine, u znak protesta zbog ruske aneksije ukrajinskog poluostrva Krim i invazije na istočne delove Ukrajine. To jeste jedan vid protesta zbog ruske ekspanzionističke politike prema Ukrajini, a ujedno i bojkot Putinovog vrhunskog propagandnog performansa.

Ipak, mnogim drugim danima, osim 9. maja na Dan pobede, oni su prethodnih deset godina odlazili u Moskvu ili se sastajali sa Putinom na drugim mestima u svetu.

Mnogima je nedavna izjava šefice diplomatije Evropske unije Kaje Kalas da EU „ne želi da ijedna država kandidat učestvuje na događajima koji se održavaju u Moskvi 9. maja” zazvučala kao pretnja zatvaranjem vrata za članstvo ako se neko odazove Putinovom pozivu.

Iako nije izričito pomenula Srbiju, upozorenje se odnosilo upravo na nju i na predsednika Aleksandra Vučića. Naime, on je bio jedini iz kruga država kandidata za članstvo koji je uopšte dobio poziv da prisustvuje manifestaciji na Crvenom trgu 9. maja. Vučić je, uprkos pritiscima, otputovao u Moskvu i prisustvovao paradi.

Može li ovaj slučaj zaista da zaustavi ulazak u EU jednog od dva najozbiljnija kandidata? Uveren sam da ne može.

Kaja Kalas je imala najmanje dva razloga da uputi ovako upozoravajuću poruku vlastima u Srbiji. Prvo, jer je to njen posao – kao šefice diplomatije EU, koja se velikim delom bavi i podsticanjem svih koji žele da uđu u EU da to urade što kvalitetnije i što pre. Drugo, jer je poznata kao jedan od najoštrijih evropskih lidera kada je reč o odnosima sa Rusijom i kao jedan od najvećih zagovornika pune pomoći Ukrajini do konačne odbrane od ruske agresije. Dakle, od Kaje Kalas se, jednostavno, moralo očekivati da objavi ovakvo upozorenje u nedeljama koje prethode Putinovoj svečanosti u Moskvi.

Ali postoji i šira slika, koja će učiniti da upozorenje ostane samo verbalni prekor, bez konkretnih političkih posledica.
Prvi razlog je što se problem EU i neposlušnim „izletnicima” na vojnu paradu u Moskvu ne odnosi samo na aspirante na članstvo u bloku. Jedan od lidera unutar EU je takođe bio u Moskvi 9. maja – premijer Slovačke Robert Fico. Kaja Kalas za njega nije nadležna, ali jesu svi ostali lideri EU i niko od njih neće imati ni način, ni mogućnost da kazne ovakvo ponašanje. Osim verbalne osude. Dalje, Srbija je uz Crnu Goru jedina koja je od grupacije kandidata zaista blizu članstva u EU i njena potencijalna diskvalifikacija značila bi gubitak i za samu EU, neuspeh koji sebi sada ne može da priušti.

Poslednje proširenje EU je izvela pre čak 12 godina, prijemom Hrvatske, i od tada je zamrznut jedan od njenih najefikasnijih mehanizama meke moći. U idealnim uslovima i uz veliku podršku Brisela, prvo novo proširenje moguće je tek krajem ove decenije.

Može li EU tako lako da se odriče kandidata koji su skoro sasvim spremni da budu njen deo, a Srbija je svakako jedna od njih?

Srbija je pritom centralna politička i ekonomska tačka u regionu Zapadnog Balkana, koji je preostao jedini neintegrisani deo Unije. Blokiranje njenog ulaska, posle velikog pređenog puta u prilagođavanju evropskim pravilima tokom više od dve decenije, bio bi vrlo jasan signal da ni ostali na Balkanu ne mogu da očekuju drugačiju sudbinu.

Iako ne dolazi iz EU, britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Lemi je početkom aprila u Beogradu, nakon razgovora sa Aleksandrom Vučićem, rekao isto ono što već godinama govore i lideri iz Unije: „Stabilan i bezbedan Zapadni Balkan važan je za Ujedinjeno Kraljevstvo, a Srbija igra ključnu ulogu u obezbeđivanju te stabilnosti.”

Samo nedelju dana kasnije, Vučić je sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom u Jelisejskoj palati razgovarao najviše o bezbednosnim prilikama na Balkanu, ali i o ekonomskoj i vojnoj saradnji Srbije i Francuske. A ona je više nego živa.
Krajem marta, srpski predsednik je u Briselu imao dug susret sa liderima EU, Ursulom fon der Lajen i Antoniom Kostom, posvećen baš najvažnijim pitanjima koja se tiču što bržeg pristupanja Uniji, a to su sporazum sa Kosovom i srpska ekonomija, u koju je EU – kao i njene članice – najveći pojedinačni investitor.

Ovako frekventni susreti srpskog predsednika sa nekima od najuticajnijih evropskih lidera i to samo u nekoliko nedelja ne deluju kao obrazac koji vodi zaustavljanju Srbije ka članstvu u EU. Potpuno suprotno.
U realnosti u kojoj globalna diplomatija sve više funkcioniše po principu interesa, a sve manje po principu simbolike, Vučićevo prisustvo paradi nije politički zemljotres, već još jedan manevar u njegovoj strategiji ravnoteže spoljne politike. Reakcije iz EU su očekivano oštre, ali će biti bez primene instrumenata za sankcionisanje. Ostaće u domenu dnevne političke potrošnje. Stvarna težina odnosa Beograda i Brisela meriće se po tome da li Srbija nastavlja da isporučuje reforme i da li će EU konačno odlučiti da otvori vrata koja nominalno drži otvorenima već 20 godina.

Na kraju, osveta Srbiji zbog prisustva njenog predsednika moskovskoj vojnoj paradi bila bi težak i neoprezan udarac na osećanja velike većine Srba, čija je zemlja u Drugom svetskom ratu dala procentualno skoro najviše žrtava nacizma među evropskim nacijama, a snažno prorusko osećanje potiče i od činjenice da je Crvena armija, zajedno sa lokalnim antifašistima, učestvovala u oslobađanju većeg dela zemlje.
Srbiji i njenom lideru se u poslednje tri godine, koliko traje ruska agresija na Ukrajinu, iz Evrope često zamera što nije uvela sankcije Rusiji, kao što su to uradile skoro sve evropske države.

Tada se zanemaruje da je Beograd glasao za sve rezolucije UN kojima se osuđuje ruska agresija i traži momentalno povlačenje invazione vojske iz Ukrajine. Srbija je glasala i za isključenje Rusije iz Saveta za ljudska prava UN. U isto vreme, Srbija je kontinuirano pružala podršku Kijevu – kroz humanitarnu, finansijsku i vojnu pomoć – koja po obimu premašuje doprinos mnogih članica NATO-a.

Zato, umesto što meri gestove na Crvenom trgu, Evropska unija bi trebalo da se zapita zašto posle više od dve decenije, od obećanja u Solunu, Srbija još nije postala njena članica. Srbija jeste prisustvovala paradi u Moskvi, ali se svakog dana nalazi na evropskom tržištu,  u evropskim pregovorima, pod evropskim kriterijumima i sa najviše evropskih investitora. Kazniti je zbog jednog dana simbolike, a ignorisati dve decenije strateškog usmerenja – značilo bi da problem nije u Srbiji, nego u neiskrenosti evropske ponude.

Izvor: Politika