Poplava u Nepalu bila je upozorenje koje je svet već dobio: Kako je Zapad izneverio ovu zemlju !

Radžendra Davadi bio je u svojoj učionici u Biduru, u Nepalu, ujutro 26. avgusta kada je utrčao kolega sa upozorenjem: poplavni talas hara dolinom Trishuli, uništavajući kuće i mostove. Nije čekao da proveri informaciju.

Pozvonio je školskim zvonom, poslao oko 900 učenika prema višem terenu i vratio autobus pun dece neposredno pre nego što se srušio stari most preko kojeg je autobus trebalo da prođe. Trospratna školska zgrada odneta je bujicom za manje od sat vremena.

Mnogi njegovi sunarodnici nisu bili te sreće. Deo glečera odlomio se sa vrha Langtang Lirung, u blizini granice sa Kinom. Pokrenuo je zid vode, leda, stena i nanosa niz doline Trishuli i Botekoši.

Prema podacima nepalske uprave za upravljanje katastrofama, ove nedelje potvrđeno je da je stradalo više od 1.250 ljudi, dok se više od 4.200 i dalje vodi kao nestalo. Uništeno je 12.000 domova. Oko 1,6 miliona ljudi direktno je pogođeno.

Novac koji je trebalo da pomogne zemljama poput Nepala da predvide ovakve katastrofe i lakše se izbore s njihovim posledicama nije stigao – ni na vreme ni u približno dovoljnom iznosu. Poplava u Nepalu najavljuje ono što čeka ostatak zemalja u razvoju ako se to ne promeni.

Velika obećanja, malo realizovano

„Nepal plaća cenu globalnog zagrevanja, iako je naš doprinos manji od 0,1 odsto“, rekla mi je Sudžita Matema, izvršna direktorka organizacije ActionAid Nepal.

O ovom problemu izveštavam još od trenutka kada su ga bogate zemlje zvanično priznale, na samitu u Kopenhagenu 2009. godine. Tada je tadašnja državna sekretarka SAD Hilari Klinton obećala da će bogate zemlje do 2020. mobilisati 100 milijardi dolara godišnje za finansiranje borbe protiv klimatskih promena.

Od tada, na svakom samitu COP slušam istu frustraciju zvaničnika iz zemalja globalnog juga. Brojka je na papiru stalno bila „ispunjavana“, dok je novac koji je zaista stizao na teren ostajao oskudan.

OECD navodi da je cilj od 100 milijardi dolara konačno dostignut 2022. godine, dve godine kasnije nego što je planirano. Oxfam i CARE, kada se izuzmu krediti i naduvana razvojna pomoć, stvarnu vrednost tih sredstava u ekvivalentu grantova procenjuju na svega 20 do 35 milijardi dolara godišnje.

Novac presušuje

Poplava u Nepalu ne uči svet ničemu što već nije znao. Samo još jednom naglašava koliko je frustracija velika.

„Međunarodna zajednica je izneverila Nepal“, rekao mi je Brendon Vu, direktor za politiku i kampanje organizacije ActionAid USA. Vu je 15 godina radio u institucijama poput Fonda za zelenu klimu (GCF), a sada radi i sa novijim Fondom UN za odgovor na gubitke i štetu (FRLD) – mehanizmima koji bi trebalo da prebacuju novac iz bogatih zemalja sa visokim emisijama u siromašnije zemlje izložene klimatskim rizicima. „Znamo da će se katastrofe događati i znamo kako da izgradimo otpornost na njih. Ali, nema dovoljno novca, a taj novac se kreće previše sporo“.

Brojke to potvrđuju. Nepal ima gotovo 2.000 glečerskih jezera, od kojih su naučnici za 21 utvrdili da predstavljaju opasnost. GCF je odobrio grant od 36,1 milion dolara – deo paketa vrednog 49,9 miliona dolara kada se uračuna sufinansiranje – za smanjenje rizika kod četiri najugroženija jezera kroz sisteme ranog upozoravanja, pošumljavanje i zaštitnu infrastrukturu.

Malo iz Vašingtona

Ovog leta bilo je isplaćeno svega 9,2 miliona dolara od odobrenog granta GCF-a od 36,1 milion dolara, odnosno oko 26 odsto, pokazuju podaci samog fonda. Nedelju dana pre poplave, Nepal je od jednog tehničkog tela UN odvojeno zatražio pomoć u vezi sa rizikom od glečerskih jezera. Zahtev je stigao prekasno da bi imao bilo kakav efekat.

Tu je i FRLD, osnovan upravo da pomogne zemljama da se oporave nakon klimatskih katastrofa. Ovog leta taj fond za gubitke i štetu imao je na raspolaganju oko 250 miliona dolara za isplatu, naspram tri milijarde dolara zahteva koji su već bili na čekanju. Poplava u Nepalu samo povećava taj iznos.

Ukupna obećana sredstva fondu i dalje su manja od milijardu dolara. Doprinos SAD do sada iznosi 17,5 miliona dolara. Početno obećanje Vašingtona za pomoć Nepalu nakon katastrofe iznosilo je 500.000 dolara.

Nije bespovratno davanje nego kredit

Novac za pomoć koji je ipak stigao, kaže Matema, uglavnom je strukturiran kao kredit, a ne kao grant. To znači da će Nepal vraćati dug za katastrofu koju nije izazvao.

Sam Nepal je mala ekonomija izložena klimatskim rizicima. Njegov BDP od oko 43 milijarde dolara oslanja se na poljoprivredu i šumarstvo, usluge i turizam, a pre svega na doznake građana koji rade u inostranstvu. Centralna banka zemlje sada procenjuje da doznake čine oko trećine BDP-a. To je jedan od najvećih udela u svetu.

Tekstil i drugi poljoprivredni proizvodi glavni su izvozni proizvodi zemlje. Pristup električnoj energiji ima oko 94 odsto stanovništva, prema podacima Svetske banke, mada taj prosek prikriva velike regionalne razlike. U nekim zapadnim pokrajinama pristup električnoj energiji i dalje ima tek oko 50 odsto stanovništva.

Gotovo sva električna energija – više od 95 odsto instaliranih kapaciteta – dolazi iz hidroelektrana, od kojih su mnoge oštećene ili zatrpane u poplavi. Ostatak energetskih potreba pokriva se uvozom nafte.

Nepal nastavlja dalje

Nepal je uradio ono što međunarodni sistem od njega traži. Podneo je ažurirani nacionalni klimatski plan, zajedno sa strategijama prilagođavanja klimatskim promenama. I nedavno je pozvao bogate zemlje da obećanja o finansiranju gubitaka i štete pretvore u stvarne isplate.

Taj plan predviđa trošak od 73,7 milijardi dolara za smanjenje emisija za 26,8 odsto do 2035. godine. Uz pretpostavku da će 85 odsto tog novca doći od međunarodnih donatora. Stvarna zavisnost od stranog novca još je izraženija nego što sugeriše sama cifra.

Prema računici Nepala, čak 97 odsto smanjenja emisija koje se zemlja obavezala da ostvari zavisi od toga da se pojavi spoljno finansiranje. Drugim rečima, ako se izuzme strani novac, gotovo nijedno od obećanih smanjenja emisija neće biti ostvareno.

Ovo finansijsko usko grlo stavlja Nepal u središte geopolitičkog pritiska između Kine i Indije, čiji snažan industrijski rast doprinosi regionalnom zagrevanju, dok Nepal proizvodi manje od 0,1 odsto globalnih emisija. Kao odgovor, Katmandu je preduzeo neuobičajen korak i od obe susedne sile, ali i od zapadnih donatora, zatražio direktnu klimatsku kompenzaciju.

Međutim, dok multilateralni fondovi UN miruju, klimatske katastrofe bi mogle da nateraju države poput Nepala, koje služe kao tampon-zemlje, da se zadužuju kod upravo tih regionalnih sila po visokim kamatama kako bi obnovile uništene energetske mreže.

Skeptici će ukazati na to da se i bogate zemlje suočavaju sa sopstvenim unutrašnjim pritiscima – birača koji žele da se novac troši kod kuće, a ne u inostranstvu.

Šta su prioriteti

Vu, Amerikanac, ne osporava političku realnost, ali odbacuje tu pretpostavku. Strana pomoć zapravo uživa relativno solidnu podršku u SAD, kaže on, dok Amerikanci imaju tendenciju da precenjuju koliko federalnog budžeta ona troši. Kada saznaju stvarnu cifru, podrška joj obično raste, a ne opada.

„Nije pitanje da li novac postoji“, kaže on. „Pitanje su politički prioriteti“. A ovde nije reč samo o humanitarnom pitanju, tvrdi on. Nijedna zemlja, uključujući SAD, nema koristi od smanjenja sopstvenih emisija ako ostatak sveta ne može sebi da priušti da učini isto.

Zaista, novac uložen u sisteme ranog upozoravanja u Nepalu ili u podizanje obalskih odbrambenih sistema u Bangladešu znači novac uložen u to da ljudi ostanu tamo gde žive, umesto da budu primorani da se sele. Bogate zemlje već troše ogromne iznose na upravljanje migracijama na sopstvenim granicama. Finansiranje otpornosti tamo gde problem nastaje, pre nego što katastrofa raseli ljude, jeftiniji je način da se problem reši.

Smanjenje rizika za sve

Iz geopolitičke perspektive, klimatsko finansiranje manje je pitanje humanitarne pomoći, a više smanjenja rizika za zemlje donatore. Destabilizovani Nepal ne bi samo izazvao regionalno raseljavanje stanovništva. Ugrozio bi i trgovinske koridore Južne Azije i prekogranične lance snabdevanja energijom. Ulaganje u lokalnu klimatsku zaštitu pre nego što katastrofa nastupi sprečava ranjive zemlje da zapadnu u sistemske probleme upravljanja.

Matema moralni argument iznosi jednostavnije. Bogate zemlje, kaže ona, imaju pravo da zaštite svoje građane. Ali ne po cenu nepravde prema zemljama koje gotovo ništa nisu doprinele izazivanju krize koja ih sada pogađa.

Poplava u Nepalu nestaće iz međunarodnih naslova mnogo brže nego što će njene posledice nestati iz života ljudi koji su je preživeli. Ali obrazac koji je razotkrila neće nestati. Fond sa 250 miliona dolara naspram tri milijarde dolara zahteva. „Ova priča je priča o klimatskoj pravdi“, kaže Matema. „Ova priča je o ljudima koji su stradali zato što globalna zajednica ne ispunjava svoju obavezu“.

Nepal je upozorenje. Pitanje je da li ostatak sveta sluša – pre nego što isti problemi stignu i do njega.

izvor : Ken Silverstin, saradnik Forbes