Paraziti koji bi upravo sada mogli da žive u vašem telu !
Vaše telo je stanište. Toplo je, vlažno, puno hranljivih materija i upravo su to uslovi koji svako okruženje čine privlačnim za naseljavanje. A staništa često postaju dom parazitima.
Većina nas je to prihvatila kada su u pitanju bakterije; zahvaljujući crevnom mikrobiomu, ta ideja nam je postala sasvim uobičajena. Međutim, bakterije nisu jedini organizmi koji su prilagođeni životu na čoveku ili u njemu. To čine i jednoćelijski paraziti, organizmi znatno složeniji od bakterija, koji se po načinu života i ponašanju mogu uporediti sa sićušnim životinjama. Tu su i prave životinje: grinje i crvi, sa sopstvenim nogama, digestivnim sistemom i životnim ciklusima.
Za njihovo prisustvo nije potrebno da budete bolesni, neuredni ili posebno nesrećni. Oni su uobičajeni i kod potpuno zdravih ljudi. Zato za većinu odraslih zanimljivo pitanje nije da li u njima živi još neko biće, već koje. U nastavku su predstavljena tri najčešća „stanovnika“ ljudskog tela.
Toxoplasma gondii – parazit kojem je potrebna mačka
Toxoplasma gondii je jednoćelijski parazit sa neobičnim ograničenjem. Može da zarazi gotovo svaku toplokrvnu životinju, ali svoj polni životni ciklus može da završi jedino u organizmu pripadnika porodice mačaka. Sve ostale životinje stoka, glodari, pa i ljudi predstavljaju samo usputne domaćine.
Kod takvih domaćina, parazit se smešta u mišićno i moždano tkivo u obliku uspavanih (latentnih) cisti i, kod osoba sa zdravim imunim sistemom, uglavnom ostaje tamo neprimetno do kraja života.
Učestalost zaraze značajno se razlikuje u zavisnosti od regiona i načina ishrane. Prema procenama američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), oko 11 odsto stanovnika Sjedinjenih Američkih Država starijih od šest godina bilo je zaraženo ovim parazitom. U pojedinim populacijama širom sveta taj procenat prelazi 60.
Ono što posebno privlači pažnju biologa jeste način na koji ovaj parazit utiče na glodare. U studiji iz 2000. godine, objavljenoj u časopisu Proceedings of the Royal Society B, pokazano je da su zaraženi pacovi izgubili urođeni strah od područja obeleženih mirisom mačke. U nekim slučajevima izbegavanje je čak zamenila svojevrsna privlačnost.
Iz perspektive parazita, to predstavlja strategiju za širenje. Biolozi ovu pojavu nazivaju manipulacijom domaćina: parazit menja ponašanje organizma u kojem živi na način koji pogoduje njegovom prenošenju, a ne opstanku samog domaćina.
Da li se nešto slično događa i kod ljudi sasvim je drugo pitanje i tu je popularna priča otišla znatno dalje od onoga što naučni dokazi za sada potvrđuju. Već godinama se objavljuju studije koje ukazuju na moguću povezanost između izloženosti Toxoplasma gondii i određenih osobina ličnosti ili sklonosti ka rizičnom ponašanju, ali ti nalazi i dalje izazivaju rasprave.
Na primer, studija iz 2016. godine, objavljena u časopisu PLOS ONE, koja je pratila čitavu generaciju ispitanika od rođenja do odraslog doba, pronašla je vrlo malo dokaza da infekcija izaziva promene ličnosti, psihijatrijske poremećaje ili probleme sa kontrolom impulsa, kako se često tvrdi u popularnim tekstovima.
Medicinski gledano, stvarni razlozi za zabrinutost mnogo su konkretniji i dobro definisani: prva infekcija tokom trudnoće, koja može biti opasna za plod, kao i ponovna aktivacija infekcije kod osoba sa ozbiljno oslabljenim imunim sistemom.
Demodex folliculorum – grinja koja živi na vašem licu
Gotovo svaka odrasla osoba koja čita ovaj tekst nosi mikroskopske grinje u svojim folikulima dlake, a najviše ih ima na licu, na obrazima, nosu i trepavicama. Njihova učestalost raste sa godinama i kod starijih odraslih osoba prisutne su gotovo bez izuzetka.
One žive okrenute glavom nadole u porama kože, hrane se sebumom (prirodnim uljem koje koža proizvodi), a noću izlaze na površinu kože kako bi pronašle partnera za razmnožavanje. Stičemo ih još u ranom detinjstvu, uglavnom bliskim kontaktom sa roditeljima, i nakon toga ostaju sa nama do kraja života.
Folikul dlake je mali džep u koži, što znači da se ove grinje nalaze upravo na granici između onoga što je na vama i onoga što je u vama.
Ono što ih čini posebno zanimljivim biolozima jeste činjenica da se, sa evolutivnog stanovišta, polako „pojednostavljuju“. Sekvenciranje njihovog genoma, koje su sproveli istraživači sa Univerziteta u Redingu i Univerziteta Bangor, pokazalo je da imaju jedan od najmanjih brojeva gena među srodnim člankonošcima, uz drastično smanjen broj ćelija svaki segment njihove noge pokreće samo jedna mišićna ćelija.
Evolucioni biolozi ovaj proces nazivaju reduktivnom evolucijom genoma. On nastaje kada organizam postane potpuno zavisan od svog domaćina. Biće koje nikada neće živeti na drugom mestu, neće se suočavati sa konkurencijom niti će morati da traži novog domaćina može sebi da priušti da „odbaci“ gotovo sve gene i biološke funkcije koje mu više nisu potrebne. Upravo to se dogodilo sa Demodex grinjama.
Kod ogromne većine ljudi ove grinje ne izazivaju nikakve tegobe. Tokom istorije često su okrivljavane za razne kožne probleme bez dovoljno čvrstih dokaza. Ipak, metaanaliza objavljena 2017. godine u časopisu Journal of the American Academy of Dermatology pokazala je da je veća brojnost Demodex grinja povezana sa pojavom rozacee, hronične upalne bolesti kože lica.
Enterobius vermicularis – dečja glista koja uspeva i u najčistijim domovima
Enterobius vermicularis, poznatiji kao dečja glista, najčešća je infekcija izazvana parazitskim crvima u Sjedinjenim Američkim Državama. Najčešće se javlja kod dece školskog uzrasta, a neretko istovremeno bude zaraženo više članova istog domaćinstva.
Tokom noći ženka crva izlazi iz creva kako bi položila jaja na kožu oko analnog otvora. Svrab koji se tada javlja dovodi do češanja, pa jaja dospevaju na prste i ispod noktiju, a odatle lako završavaju u ustima, na posteljini i odeći, gde mogu da prežive nedeljama.
Najvažnija biološka osobina ovog parazita jeste njegov direktan životni ciklus. Za razliku od mnogih drugih parazitskih crva, njemu nije potreban posredni domaćin niti period razvoja u toplom zemljištu. Mnoge vrste parazitskih crva opstaju samo u određenim klimatskim uslovima ili tamo gde su sanitarni uslovi loši, jer zavise od takvog načina razvoja. Dečja glista nije među njima.
Ona se veoma lako prenosi direktno sa osobe na osobu, uglavnom u zatvorenim prostorima. Upravo zato opstaje i u bogatim zemljama sa visokim higijenskim standardima, dugo nakon što su drugi parazitski crvi, koji se prenose preko zemljišta, gotovo nestali.
Infekcija je najčešće blaga ili čak potpuno bez simptoma, lako se leči odgovarajućim lekovima, ali je poznata po tome što se često ponovo javlja zbog lakog ponovnog zaražavanja.
Na kraju, važno je razumeti da izraz „parazit“ nije trajna i nepromenljiva kategorija. On predstavlja položaj na evolutivnom spektru koji se proteže od organizama koji ozbiljno iskorišćavaju svog domaćina, preko onih koji od njega samo imaju korist bez veće štete, pa sve do pravih simbionata koji žive u obostrano korisnom odnosu.
Tokom evolucije organizmi mogu da se kreću duž tog spektra — a grinja Demodex, prema nekim istraživanjima, možda upravo prolazi kroz takvu promenu.
izvor : Skot Trevers, saradnik Forbes
