U svojoj bogatoj karijeri Jack Dimich (Željko Dimić), odigrao je preko osamdeset uloga na filmu, televiziji i u pozorištu. Rođen je u Kozarskoj Dubici. U Njujorku je 1997. godine primljen na čuveni Institut za film i teatar Lee Strasberg, glumačku akademiju na kojoj su, između ostalih, diplomirali i Al Paćino, Dastin Hofman, Armand Asante, Rebeka De Mornej i drugi.

Predstava Emigranti prvi je njegov rad na srpskom jeziku na kojoj je sarađivao sa Žarkom Lauševićem. Svojevremno je tumačio glavnu ulogu u filmu U ime sina, a ovaj film bio je nominovan za prestižnu nagradu Oscar Američke akademije u kategoriji kratkog igranog filma. Uloge je ostvario i u serijama, poput Law & Order, CSI, Castle, Vojna akademija, Urgentni centar i mnogim drugim.

Nedavno je u Banjaluci izveo monodramu Oj, živote koju je adaptirao i režirao prema tekstu Josipa Pejakovića.

Protagonista ove monodrame na komediografski način govori o svojim životnim nedaćama i veoma emotivno iznova proživljava sve što mu se tokom odsluženja kazne dogodilo. O svim tim problemima govori se kroz humor. Da li je ova priča tipična isključivo za mentalitet ljudi ovih prostora?

DIMIĆ: Ovaj odličan tekst poštovanog kolege Josipa Pejakovića nije samo za naše podneblje. On se može primeniti bilo gde jer žrtvovanje za drugog je univerzalna stvar.

Josip mi je, svojevremeno, predložio da to prevedem na engleski i da njegov sjajan tekst adaptiram i igram i za američku publiku.

Oj, Živote je jedna od najboljih monodrama ikada napisana na našim prostorima.

Gledamo Vas i u aktuelnom filmu „Volja sinovljeva“, kakvo je bilo iskustvo rada na ovom projektu koji se dugo čekao?

DIMIĆ: Volja sinovljeva je odličan film Nemanje Ćeranića u kojem igram lik vođe bande. Uživao sam radeći sa odličnom ekipom koja je sjajno uradila ovaj veoma težak film.

Film je opisan kao mješavina srpske poezije, Holivuda i japanskog filma. Sličan žanr nije viđen u srpskoj kinematografiji, kako Vi na njega gledate sada sa otklonom, kada je uveliko pred publikom?

Film je, po sebi, nesvakidašnji za naše prostore i zato jeste poseban.

Odličan scenario mladog Strahinje Madžarevića je jedan od najvećih razloga što sam učestvovao u ovom odličnom projektu.

Više puta ste, koliko znam igrali Nikolu Teslu na različitim projektima, da li je to bila i jedna od najtežih uloga koju ste imali u dosadašnjoj karijeri?

DIMIĆ: Jeste. Nikola Tesla, bila je zahtevna uloga u oba projekta, i u predstavi Tesla na Off Brodway-u u New York-u engleske autorke Sheri Graubert i u odličnom filmu Željka Mirkovića Teslin narod koji je bio kandidat za Oscar-a 2020. godine u kategoriji igrano-dokumentarnog filma.

Oba projekta su me kasnije navela da radim monodramu Nikola Tesla koju ću, najverovatnije, premijerno odigrati u Beogradu početkom sledeće godine.

U Vašoj bigorafiji stoji da živite na relaciji Beograd – Njujork, da li je i dalje tako? Koji projekti Vas drže na ovim prostorima, a šta trenutno radite u Americi? Sa kojim rediteljima i glumcima radite trenutno ili su projekti najavljeni?

DIMIĆ: Tačno je da živim i radim na relaciji New York-Beograd, ali sam u poslednje dve godine mnogo više na našim prostorima, što zbog posla, što zbog privrženosti zemlji koju sam davno napustio.

Početkom ove godine sam završio film Hamilton House u Americi, a u maju i junu me čeka turneja sa monodramom Oj, Živote Josipa Pejakovića, kao i gostovanje u HNK-u u Zagrebu i Madlenijanumu u Beogradu, čemu se naročito radujem

Koliko ste često u rodnoj Dubici?

DIMIĆ: U svojoj rodnoj Dubici sam veoma često jer koristim svaku priliku kad sam u regionu da dođem u svoj rodni grad koji mnogo volim.

Smatram se privilegovanim što sam rastao u gradu u kojem su odrasli dobri i uspešni ljudi kao sto su Filip Zepter, Tihomir Stanić i mnogi drugi.

PIŠE: Marina Majkić Miletić.