Kada neko dobije unapređenje, da li osećate zavist?

Zavist se obično smatra nečim čega bi trebalo da se stidimo. Kada je primete kod sebe, ljudi najčešće pokušavaju da je potisnu ili govore sebi da ne bi trebalo tako da se osećaju. Lako je pretpostaviti da su ljudi kojima u životu dobro ide jednostavno prevazišli taj osećaj.

Ta pretpostavka, međutim, ne stoji baš najbolje. Zavist je uobičajena, sasvim normalna ljudska emocija i nema mnogo razloga da verujemo da je uspešni ljudi osećaju ređe.

Ono što ih, čini se, izdvaja jeste navika da zavist posmatraju kao informaciju. Kada je osete, pitaju se šta im ona govori o onome što žele, a zatim rade na tome da to ostvare, umesto da zameraju osobi koja već ima ono što oni žele.

Nedavna studija objavljena u časopisu Personality and Individual Differences pomaže da se objasni zašto neki ljudi na zavist reaguju na ovaj način, a drugi ne. Studija je pokazala da ljudi koji bolje regulišu svoje emocije češće doživljavaju onu vrstu zavisti koja ih motiviše da rade na sebi i napreduju.

Zašto je zavist ključna za ovu naviku

Autor studije, Kristofer Hag, profesor organizacionog ponašanja na francuskoj poslovnoj školi Emlyon business school, proučava neprijatne emocije. On smatra da je preciznije emociju opisati kao prijatnu ili neprijatnu nego kao dobru ili lošu. Da li će ona na kraju biti dobra ili loša zavisi od toga na šta navede osobu.

Zavist se dobro uklapa u ovu ideju. Psiholozi odavno razlikuju dva oblika zavisti:

• Dobronamerna zavist je neprijatna, ali podstiče osobu da napreduje kako bi i sama imala ono što ima neko drugi.
• Zlonamerna zavist je takođe neprijatna, ali osobu podstiče na ogorčenost i želju da druga osoba izgubi svoju prednost.

Ova dva oblika u trenutku kada se jave mogu delovati slično, ali vode ka veoma različitim ponašanjima. Zašto su neki ljudi skloniji jednom, a drugi drugom obliku, dugo je bilo otvoreno pitanje.

Hag se zapitao da li bi emocionalna inteligencija mogla da objasni jedan deo te razlike. Usredsredio se na regulaciju emocija, odnosno sposobnost da osoba izabere efikasan način da se izbori sa osećanjem kada se ono pojavi.

Problem je bio u tome što većina studija traži od ljudi da sami procene svoje emocionalne sposobnosti, a procene koje ljudi daju o sebi često odražavaju opšte samopouzdanje isto koliko i stvarne sposobnosti.

Test

Zato je Hag direktno merio tu sposobnost. Dao je grupi od 442 odrasle osobe koje govore francuski niz emocionalno zahtevnih scenarija. Tražio je od njih da izaberu najefikasniji način da se nose sa svakim od njih.

Učesnici su takođe opisali kako obično doživljavaju zavist. Hag je uzeo u obzir i druge faktore za koje se zna da utiču na način na koji ljudi reaguju na društvene pretnje, uključujući samopoštovanje i nesigurnost u odnosima.

Ljudi koji su bolje regulisali svoje emocije nisu prijavili da osećaju manje zavisti u celini. Oni su prijavili više dobronamerne zavisti. Njihove sposobnosti regulacije nisu bile značajno povezane sa zlonamernom zavišću. Činilo se da ta sposobnost utiče na smer u kojem će zavist krenuti, a ne na to da li će se ona uopšte pojaviti.

Navika da se zapitamo na šta nas zavist usmerava

Zamislite osobu koja sazna da je kolega dobio unapređenje kojem se i sama nadala. Kod većine ljudi prva reakcija predstavlja mešavinu razočaranja i neprijatnosti. Razlika se javlja u onome što sledi.

Neki počinju da traže razloge zbog kojih kolega nije zaslužio unapređenje. Drugi dozvole da početni osećaj razočaranja prođe, a zatim počnu da razmišljaju o tome šta je kolega radio drugačije i na čemu bi oni sami možda trebalo da rade.

Druga reakcija je navika koju uspešni ljudi često dele. Oni zavist posmatraju kao informaciju, a ne kao presudu o sopstvenoj vrednosti. To funkcioniše zato što je zavist prilično konkretna. Ljudi retko osećaju zavist zbog stvari do kojih im nije stalo. Ona se uglavnom javlja u vezi sa ciljevima koje već imaju, čak i onima koje sebi još nisu priznali. Ako obratimo pažnju na nju, ona nam može pomoći da jasnije shvatimo šta zapravo želimo.

Hag ovu promenu opisuje kroz pitanje koje osoba sebi postavlja. Umesto pitanja kako da prestane da oseća zavist, on predlaže da se zapita: „Na šta će me ova emocija navesti?“.

Tu se krije veza sa uspehom. Istraživanja dobronamerne zavisti povezuju je sa postavljanjem ambicioznijih ciljeva i ulaganjem većeg truda. Osoba koja redovno pretvara zavist u plan verovatno će vremenom nastaviti da napreduje. A motivacija dolazi upravo iz osećanja koje većina ljudi radije ne bi priznala.

Važno je naglasiti da ovo nije isto što i potiskivanje zavisti. Potiskivanje osećanja ne znači da će ono nestati. Nepriznata zavist može čak lakše da preraste u ogorčenost. Veština koju je Hag merio podrazumeva da osoba primeti osećanje i da radi sa njim.

Šta ova navika ne može da uradi za vas

Studija ima ograničenja koja su važna. Istraživanje je ljude posmatralo u jednom trenutku, pa ne može da pokaže da veštine regulacije emocija uzrokuju da zavist postane konstruktivna. Moguće je da je odnos obrnut i da ljudi koji godinama rade na ostvarivanju svojih ciljeva usput razvijaju i bolje veštine regulacije emocija. Većina učesnika bile su žene, test regulacije emocija bio je kratak, a efekat je bio relativno skroman.

Studija takođe govori nešto korisno o ljudima koji su skloni zlonamernoj zavisti. Anksioznost zbog odbacivanja bila je snažno povezana sa njom. To sugeriše da želja da drugu osobu oborimo često proizlazi iz osećaja ugroženosti, a ne iz lošeg karaktera. Kod mnogih ljudi taj osećaj može oslabiti kada počnu da se osećaju sigurnije.

U čemu se ova navika zapravo sastoji

Malo je verovatno da će zavist nestati, a pokušaj da je potpuno eliminišemo možda i nije pravi cilj. Ona nam govori nešto stvarno o onome do čega nam je stalo.

Ljudi koji se dobro nose sa njom nisu oni koji je nikada ne osećaju. To su oni koji je primete, zastanu na trenutak da razumeju šta im govori, a zatim nešto preduzmu na osnovu toga.

izvor : Mark Travers, saradnik Forbes