ISTRAŽUJEMO Zašto je nuklearka i opasna i neophodna: Vlast se ponaša kao da je to fabrika majoneza

Stvar je jasna – Srbiji nema energetske sigurnosti i nezavisnosti bez nuklearne elektrane. To tvrde stručnjaci sa kojima je Forbes Srbija i zvanično i nezvanično razgovarao poslednjih dana. Svesna je toga i ova, ali i buduće vlasti.

Potrošnja električne energije raste. „Gutači“ struje, poput data centara i veštačke inteligencije već izazivaju polemike i bojazan. Polemike se tiču prioriteta, tačnije dileme da li u eventualnoj oskudici vode ili energije prioritet imaju ljudi ili tehnologija.

Ko će pre biti napajan? Građani ili data centri? Bojazan se, pak, tiče da li će tehnološka revolucija planetu staviti pred ovaj izbor? Kao i da će u ovoj novoj globalnoj trci opstati oni koji mogu da odgovore izazovu. Tačnije, oni koji imaju dovoljno pomenutih resursa potrebnih i tehnologiji i ljudima.

I u Srbiji poslednjih nedelja postoji dilema. Doduše nešto drugačija. Da li trenutna kampanja promocije nuklearne energije znači da će elektrana nići na našoj teritoriji brže nego što mislimo? Ili je zapravo reč o praznoj priči koja se nikada neće realizovati?

Forbes Srbija istraživao je šta je povod za trenutnu kampanju. Koliko je nuklearna elektrana realnost? Da li je i zašto neophodna, a koliko je i zbog čega rizična?

Alternativa ne postoji

Slobodan Bubnjević, sa Instituta za fiziku, kaže za Forbes Srbija da naša zemlja ima pred sobom ozbiljan energetski izazov. I da situacija uopšte nije jednostavna.

„Naši izvori su oslonjeni na lignit. Mi smo zavisni od lignita i energije iz termoelektrana i zbog toga smo u nezavidnoj situaciji. Možda smo nekada bili bezbrižni, jer smo imali lignit i najsavremeniju tehnologiju kada govorimo o termoelektranama, ali to je prošlost. U vezi sa lignitom imamo nekoliko problema.

Prvo, reč je o lignitu lošeg kvaliteta. Drugo, njegove rezerve nisu bezgranične i već sada osećamo taj problem. Rezerve postoje i dalje, ali nisu večne. Neki kopovi su već došli nekim ljudima u dvorišta. I treće, ugalj emituje CO2. I ako želimo da ispunimo obavezu do 2050. Srbija mora da ugalj zameni drugim izvorima.

Moramo biti CO2 neutralni. Tu nedostajuću energiju ne možemo zameniti nijednom drugom sem onom koja dolazi iz nuklearnih elektrana“, kaže Bubnjević.

On dodaje da energija iz solarnih ili vetroelektrana ne može ni približno da nadomesti gašenje termoelektana.

„Kada 60 odsto svoje potrošnje baziraš na uglju onda ne možeš ni brzo ni lako naći stabilan izvor koji će to zameniti. Sa danas dostupnim znanjem i tehnologijom, vetar ili sunce to ne mogu nadomestiti“, dodaje Bubnjević.

Upozorava da se za ovo znalo i pre 20 godina, ali da Srbija nažalost gotovo ništa nije preduzimala.

„Odavno je trebalo da razmišljamo o nuklearnoj elektrani. Sve smo ovo znali i pre 20 godina. Jedina je razlika što smo se tada nadali da će se u međuvremenu pojaviti neki novi izvori, neka nova tehnologija, ali to se nije desilo. Što kasnije počnete ovaj problem da rešavate, to je on veći i iziskuje veće troškove“.

Struja iz hidroelektana je prazna priča

I Bubnjević, kao i stručnjak za energetsku sigurnost sa kojim smo nezvanično razgovarali, složiće se da je mit da Srbija može proširenjem svojih hidro potencijala da nadomesti energiju koju trenutno dobija iz termoelektrana.

„To je prazna priča. Odakle nama reke za hidroelektrane? Nama reke presušuju. Nemoguće je očekivati da iz novih hidro potencijala nadoknadimo kapacitete koji će nam nedostajati kada ugasimo termoelektrane“, kaže naš neimenovani sagovornik.

Govoreći o reverzibilnim hidroelektranama, poput Bistrice ili Đerdapa 3, Slobodan Bubnjević kaže da su one neophodne, ali da služe kao dopuna sistemu odnosno kapacitetima, a ne kao njihova zamena.

Podsetimo, reverzibilne hidroelektrane su ustvari skladišta energije koje imaju za cilj da obezbede energiju onda kada je nema dovoljno iz drugih izvora, poput sunca ili vetra.

„Suština sa njima je da one mogu da obezbede eventualno gigavat energije, ali i to je pre mašta nego stvarnost. I ni približno nije dovoljno da zameni četiri nedostajuća kada ostanemo bez energije iz termoelektrana“.

Bubnjević podseća da se pre 15 godina smatralo i radilo na tome da se uvođenjem energetske efikasnosti uštedi kapacitet jedne elektrane. Ipak, sada smo svesni da taj projekat nije u potpunosti uspeo. Jeste doneo neke rezultate, ali nedovoljne.

Buduće lokacije za nuklearnu elektranu

Srbija je, podsetimo, izmenama Zakona o energetici ukinula Moratorijum koji je postojao na izgradnju nuklearne elektrane na našoj teritoriji. Donet je nakon katastrofe u Černobilju. Zajedno sa njim svi projekti i nuklearni programi koje je tadašnja država imala su stali. Ugašeno je, istovremeno, i školovanje kadrova u ovoj oblasti.

Danas je Institut za nuklearne nauke u Vinči jedan od očiglednih državnih promotera nuklearne elektrane. Formirao je avgusta prošle godine i Komisiju koju čine stručnjaci školovani ovde ili u inostanstvu.

Ipak, zvaničnog povratka u obrazovni program nema.

Naš neimenovani sagovornik podseća, međutim, da ima potencijalnih lokacija. I da su to zapravo stare lokacije, označene kao povoljne, još u onim starim vremenima kada je Srbija još imala znanje i istraživačke poduhvate u ovoj oblasti.

Iako još nisu promovisane kao nove lokacije, on smatra da se u tom smislu planovi ne bi menjali. Drugim rečima, Kovin, okolina Požarevca i prostor između Ćuprije i Jagodine razmatrali bi se kao potencijalne lokacije. Razlog je blizina Dunava i Morave odnosno vode koja je neophodna u ovim slučajevima.

Bubnjević, opet, jasno upozorava da je za izbor lokacije rano. I da je pametno što nadležni o tome još ne govore.

Od podrške građana zavisi elektrana

Pre dvadesetak godina, kada je ova vrsta energije u Evropi, doživljavala renesansu, u Srbiji se i dalje sa negodovanjem gledalo na nju. Kasnije, kada se 2011. desio incident u Fukušimi, nuklearne elektane su ponovo posale jeres.

Slobodan Bubnjević ključnim i najvažnijim pitanjem u vezi sa ovim smatra stav javnosti.

„Ključna stvar je to što mi ne znamo šta građani Srbije misle o nuklearnoj energiji. Jer, teško da u ovom trenutku imamo drugi izbor nego da gradimo elektranu, ali isto tako je činjenica da je ta energija hazardna. Ona sa sobom nosi obilje rizika i po zdravlje ljudi i po životnu sredinu“, objašnjava on.

Zato ovaj proces mora biti izrazito transparentan, a to se do sada nije pokazalo takvim, upozorava naš sagovornik.

„Ako građani ne budu spremni da prihvate nuklearnu elektranu, od njene izgradnje nema ništa. To je proces koji traje 15-ak godina i biće zaustavljen u bilo kojoj fazi. Pre ili kasnije. Zemlje koje su uspele da ga sprovedu, odnosno da izgrade elektranu, imale su prethodno saglasnost građana. Raditi nešto mimo njihove volje je uzaludan posao. Zato je važno da taj proces bude transparentan, da u njemu učestvuju i građani i akademska zajednica“, objašnjava Bubnjević.

Nije nuklearka fabrika majoneza

Bubnjević smatra da je vlast do sada preduzimala naopake korake. Objašnjava da je najpre bilo potrebno zaokružiti pravni okvir.

„Nama nedostaje deo regulative. I nije trebalo prvo skapati sporazume o saradnji sa stranim partnerima, nego prvo doneti regulatorni okvir u celosti, pa onda preduzeti sledeće korake. Druga stvar, ovde se angažuju profesionalci da u javnosti minimiziraju problem nedostatka stručnjaka. A to nije lako rešivo, kao što se predstavlja“.

Naš sagovornik kaže da je neophodno da Srbija ima jedan istraživački reaktor na kojem bi radili naši stručnjaci. Da je to preduslov za izgradnju nuklearne elektrane u zemlji.

„Oni misle da grade fabriku majoneza, ali nuklearna elektrana to nije. Nego nema stručnjaka koji bi to jasno rekli. Ne možemo mi graditi nuklearnu elektranu na bazi francuskih istraživačkih reaktora, nego sopstvenih“.

Odgovarajući na pitanje da li je te stručnjake moguće obezbediti u inostranstvu, kao što se stiče utisak u javnosti, sagovornici Forbes Srbija tvrde da ne. Barem ne na način na koji se predstavlja u javnosti.

„Jasno je da zemlje koje prednjače u ovoj tehnologiji žele da obezbede sebi poziciju, da tu poziciju ne bi zauzeli drugi. Otuda i ponude da mogu u Srbiji da grade nuklearnu elektranu. Mogu oni da prodaju i ljude i tehnologiju za nekoliko milijardi evra, nije to sporno. To je u njihovom interesu. Ali, da li je i u našem? Mi nismo ispunili ni minimum neophodnih uslova za izgradnju, a ja ovde želim da govorim ne o minimumu nego o onome što je optimalno obezbediti da bismo mogli da ulazimo u realizaciju ovog projekta“, kaže Bubnjević.

Politička igranka ili stvarna namera

Javnosti u Srbiji nije sasvim jasno ni da li je namera vlasti zaista da gradi nukelarnu elektranu ili priče koje dolaze od najviših državnih zvaničnika, služe nečemu drugom. Ne bi bilo prvi put ni da Srbija nekim inostranim partnerima na ovaj način „završava“ data obećanja. Ili da na taj način njena vlast kupuje podršku partnera iz inostranstva.

Podsetimo, do sada se kao najozbiljniji partner nametnula Francuska. Njen konzorcijum dobio je posao izrade preliminarne tehničke studije, koja je izrađena, ali nije obelodanjena javnosti. Kako je nedavno naglasila resorna ministarka i jedan od promotera nuklearne energije Dubravka Đedović Handanović studija je gotova, a saradnja se nastavlja.

„S obzirom na to da je Francuska prepoznata kao država koja ima veliko iskustvo u nuklearnoj energiji, Srbiji su veoma korisna njihova iskustva. Razgovaramo o nastavku saradnje sa EDF-om u realizaciji prve faze razvoja nuklearnog programa. To uključuje obuku kadrova i informisanje javnog mnjenja za primenu nuklearne energije u Srbiji“.

U međuvremenu je o saradnji u ovoj oblasti razgovarala i sa predstavnicima iz UAE, a poznato je da interes imaju i Rusi, tačnije njihova kompanija Rosatom.

Neimenovani sagovornik Forbes Srbija kaže da se u stručnoj i političkoj javnosti pominju Francuzi i Kinezi kao mogući partneri u izgradnji. Sa druge strane, podseća on, gorivo kao i tretman nuklearnog otpada moguće je realizovati samo sa Rusijom.

„Meni ovo sve izgleda kao da se radi na tome da se izgradnja ustvari ne planira. A napori i novac koji se izdvaja je veći od onoga koji je potreban da počnu sa obrazovanjem kadra. Bolje da su već uložili u to, nego u ovakve kampanje“, kaže Bubnjević.

PAKŠ 2 kao moguće spasonosno rešenje

Uporedo sa kampanjom o izgradnji nuklearne elektrane, iz Mađarske stižu najave o drugom reaktoru u elektrani PAKŠ. Kako se tvrdi, naša vlast već je izrazila nameru da učestvuje u tom projektu sa pet ili 10 odsto udela. Ipak, preciznih namera još nema.

Stručnjaci, sa druge strane, kažu da je to odlična prilika za Srbiju. Najpre zato što je to mnogo lakše realizovati, jer i Mađari imaju interes da mi učestvujemo.

„To nam pruža priliku da dođemo do određene količine energije, ali najpre da učimo od zemlje koja ima iskustvo u ovoj oblasti. Istovremeno, naše učešće u PAKŠ 2 bi pomoglo i promeni percepcije građana u vezi sa nuklearnom energijom. Zato verujem da je PAKŠ 2 za nas najbolja šansa u ovom trenutku“, kaže Bubnjević.

Naši sagovornici upozoravaju da je nama nedostatak stručnjaka i znanja iz ove oblasti mnogo veći problem nego što se predstavlja, pa je učešće u projektu u Mađarskoj prilika i da se od tamošnjih eksperata uči i usvaja znanje. Ali istovremeno i da se otpočne sa obrazovanjem kadra u zemlji ako postoji plan da se ikada gradi nuklearna elektrana.

Mali reaktori i Vučićevi eksperimenti

Kritikujući nedavno na tematskoj sednici Vlade ministre i direktore preduzeća, predsednik je EPS-u i Dubavki Đedović uputio potencijalno veoma opasnu poruku.

Da ne želi da čeka na regulatorni okvir pet godina, jer se njemu žuri da realizuje projekte koje nude Kinezi i Japanci u vezi sa malim modularnim reaktorima. Pre svega, onima koji bi napajali data centre, poput ovog u Kragujevcu.

Ipak, naši sagovornici tvrde da su mali reaktori „smešna priča“, ali i potencijalno opasna.

Bubnjević upozorava da na svetu postoji 450 konvencionalnih nuklearnih elektrana, dok malih modularnih koje rade ima samo dve. Podseća da su ti reaktori još u eksperimentalnoj fazi, da nisu dovoljno ispitani i da je to tehnologija u začetku.

To sa jedne strane može značiti da su šanse da bude izgrađena u Srbiji male. Ipak, istovremeno može značiti da ukoliko se bude skratilo vreme za usvajanje potrebnog pravnog i regulatornog okvira, odnosno netransparentno postupalo u nabavci ovih reaktora, da u Srbiji ništa nije nemoguće zamisliti. Pa ni da vlast posegne za ovakvim projektom, koliko god to bilo potencijalno opasno.

Ko su članovi tela za primenu programa nuklearne energije

Iz Ministarstva rudarstva i energetike za Forbes Srbija potvrdili su da je formirana Grupa za pripremu i realizaciju programa nuklearne energije, ali nisu naveli ko čini ovo telo. Kažu da je ovo organizaciona jedinica unutar Ministarstva koja će se baviti „razmatranjem razvoja nuklearnog programa“.

„U toku je i formiranje Međuresorne ekspertske grupe za ispitivanje opravdanosti pristupa razvoju nuklearne energije, koja je zajedno sa ovom jedinicom činiti NEPIO (Nuclear energy project implementing organization), kako ga definiše Međunarodna agencija za atomsku energiju“, kažu u ovom Ministarstvu.

Na pitanje šta će biti zadatak ovog tela, oni odgovaraju.

„Nadležnost i zadatak tela je da planira, sprovodi i prati aktivnosti koje se odnose na program nuklearne energije, koordiniše sve relevatne učesnike u procesu i ostvaruje saradnju sa zainteresovanim stranama radi izrade strudija i procena neophodnih za informisano donošenje odluka Ministarstva rudarstva i energetike i Vlade o statusu rada na sprovođenju prve faze nuklearnog programa. Telo je ovlašćeno od Vlade za zvaničnu komunikaciju sa javnim mnjenjem i stručnom javnošću o svemu u vezi sa programom nuklearne energije“, odgovaraju u MRE.

U ovom Ministarstvu podsećaju da je novembra 2024. izmenom Zakona o energetici stavljen van snage Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana.

„Isti Zakon propisuje da Ministarstvo pristupi sistematskom procesu razmatranja eventualnog sprovođenja nuklearnog programa koristeći pristup iz tri faze u skladu sa preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju.

Prva faza popdrazumeva ispitivanje opravdanosti razvoja programa nuklearne energije i prema Zakonu obuhvata aktivnosti na srrovođenju studije opravdanosti, analizu kadrovskog potencijala, organizacionih struktura, izradu analiza i dokumenata, te prikupljanje i sistematizovanje svih informacija neophodnih za donošenje informisane odluke da li se ide u razvoj nuklearnog programa odnosno ka izgradnji nuklearne elektrane“.

izvor : Forbes.rs