Intervju star 100 godina: Kako je Tomas Edison predvideo solarne panele i električne vozove i šta mu je rekao Tesla

Posle više od 50 godina neprekidne plodnosti u pronalazaštvu, tokom kojih je ne samo iznedrio već i trajno utemeljio električnu eru, Tomas Alva Edison veruje da smo tek stigli do peščane obale velike nove Epohe volta i ampera. Da smo tek pokvasili potkolenice u okeanu izuma i otkrića.

U osamdeset drugoj godini, Edison, najveći pronalazač kojeg je svet ikada upoznao (jer u njegovoj karijeri nije bilo jednog jedinog vrhunca), blistavi starac sa toplom radošću dečaka na svom lepom, krupnom licu i mentalnom usredsređenošću mladića u svojim jasnim plavim očima, rekao je autoru u posebnom intervjuu za Forbes neke od misli koje su mu bile na umu o pravcu u kojem će se svet kretati.

Pre svega, Edison veruje da dolazi vreme kada će čovečanstvo u velikim razmerama direktno crpeti električnu energiju iz Sunca. Otkako je doba pare pokrenulo svet ubrzanim tempom, mi zapravo trošimo bankovni račun drevne sunčeve svetlosti. Ugalj je sunčeva energija davno uskladištena u vegetaciji, nafta je ista ta energija sačuvana u nižim oblicima životinjskog sveta. Ali, kao i svi bankovni računi, i oni mogu biti iscrpljeni, mada gospodin Edison nema bojazni za opstanak čovečanstva po tom pitanju.

Potražnja će rasti sa rastom moći nad prirodom

„Čovek će uvek moći da iz Prirode stvori onoliko energije koliko mu je potrebno“, rekao je. Potom je ukazao na neke od načina na koje ćemo moći da unovčimo naš tekući prihod od Sunca, koji se najvećim delom rasipa. Kao da smo bića koja hodaju pod stalnom zlatnom kišom novca, a ipak nisu u stanju da se sagnu i podignu makar jedan novčić.

Čovek neće samo pronaći način da prikupi sav taj „novac“, veruje Edison. Otkriće i druge izvore ogromne energije koje će tražiti u sve većim količinama kako se njegova inteligencija bude širila i težila većoj moći nad Prirodom.

Edison, koji je 11. februara napunio osamdeset dve godine, ove godine je prvi put posle više decenija propustio svoj tradicionalni rođendanski intervju sa novinarima. Taj intervju je postao institucija za metropolitansku štampu.

Reporteri su dolazili iz Njujorka, Čikaga, Filadelfije (pisac ovih redova često među njima) u onu staru laboratoriju visokih plafona u Orindžu, Nju Džerzi, gde bi ih, posle uobičajenih ceremonija, Vilijam H. Medoukroft, gotovo jednako važan deo slike kao i sam Edison, uveo pred sedokosog starca. Onda bi se ukrstile olovke sa rezultatima koji su svakog puta naterali svet da sledećeg jutra razmišlja.

Ali ove godine gospodin Edison bio je u Seminol Lodžu, svom domu na Floridi, u Fort Majersu, te je intervju izostao. Propust koji se, kako sada možemo objaviti, nadoknađuje ovim intervjuom za Forbes.

Jedan izum na dve nedelje

Kao i obično, pitanja i odgovori su zapisivani, jer je čovek koji je više od 50 godina u svom čudesnom mozgu kovao po jedan novi izum u proseku svake dve nedelje, čiji je um stvorio industrije čije se bogatstvo procenjuje na pet puta više od ukupne količine novca u opticaju, danas gotovo potpuno gluv. Slabost koja je više muka za druge nego za njega. Omogućava mu da razmišlja i meditira bez prekida usred ćaskanja ili sitnih zvukova.

I ne predstavlja stvarnu neprijatnost za čoveka koji je po svojoj prirodi davalac, a ne primalac. Tokom čitavog života Edison je znanje primao očima, čitanjem, a ono što je davao – davao je svojim izuzetnim radničkim rukama…

„Svi ljudi“, rekao mi je jednom Nikola Tesla, „jesu ili centripetalni ili centrifugalni.“ … Tomas Alva Edison je centrifugalni tip. Ideje koje su se zavrtele iz njegovog dubokog, nedokučivog vrtloga pokrenule su svet – ako ne zapalile – onda barem naelektrisale.

„Da li verujete“, napisao sam, „da je doba električnih izuma i otkrića završeno?“.

Bez trenutka oklevanja, Edison je odlučnim rukopisom, kratkom olovkom, zapisao: „Ne. Tek je počelo“.

On nikada ne izgleda kao da razmišlja. Istina je da je o ovim pitanjima razmišljao više nego iko drugi ko je ikada živeo. I sav taj mlin misli uskladišten je u spremnicima za trenutnu upotrebu. Edison uvek razmišlja. To je jedna od njegovih izuzetnih osobina.

Posmatrao sam ga na raznim mestima: u laboratoriji, na javnoj večeri, kada su mu dostojanstvenici uručivali Medalju Kongresa. I uvek biste videli onaj čudan izraz zaborava kako mu se spušta na lice dok tone u razmišljanje. To može jer je uvek opušten, uvek originalan, svoj. Njegov mozak uravnotežen je na sopstvenim savršenim ležištima, nezavisan od lepršanja i buke spoljnog sveta.

Premalo razmišljamo

I čovek se seti one uokvirene maksime koja visi pored njegovog stola u laboratoriji u Orindžu: „Gotovo da ne postoji ništa na svetu čemu čovek neće pribegavati kako bi izbegao pravi napor razmišljanja“.

Edison veruje da svi mi razmišljamo premalo, daleko ispod svojih mogućnosti. Naši mozgovi su motori, smatra on, koje većina nas koristi sa svega 10 ili 15 procenata efikasnosti. Ali ne i Edison: on je svoj veliki motor uvek terao na sto odsto. Ili barem bliže toj idealnoj brojci nego bilo koji čovek njegovog vremena.

„Da li je doba nezavisnog pronalazača završeno?“, pitao sam.

„Ne“, odgovorio je.

„Da li su ga zamenile horde industrijskih istraživača? Drugim rečima, da li je doba privatnog istraživanja ustupilo mesto korporativnom istraživanju u primenjenoj nauci?“.

„Ne“, rekao je Edison.

„Pa dobro, mislite li da će budući izumi poticati od privatnih pojedinaca ili iz velikih komercijalnih laboratorija?“.

„Uglavnom od privatnih pojedinaca“, napisao je. „Ili od izuzetnog čoveka u korporativnoj laboratoriji“.

Time je uzdrmao ustaljeno mišljenje, jer se poslednjih 10 godina smatralo da je doba velikog individualnog pronalazača završeno.

Želja za pronalascima će uvek postojati

„Ako“, napisao sam, „rad na pronalascima prelazi sa privatnih pojedinaca u velike korporativne laboratorije, mislite li da će podsticaj za izume oslabiti ili nestati?“.

„Ne“, rekao je Edison. „Potrebna je patentna komisija ili sud, kome bi svi patenti bili povereni na upravljanje u ime pronalazača. Taj sud bi izdavao licence, uvek zadržavajući deo tantijema za pronalazača, koji on ne bi mogao da prenese niti umanji“.

Edison je sam podvukao reči „na upravljanje“. I bilo je očigledno da je to pitanje duboko promišljao i snažno osećao. Bilo je to nešto o čemu bi Vašington mogao da razmisli… Dok sam se zadržavao na temi podsticaja za pronalaske i kako bi on mogao biti pogođen industrijskim promenama, izrazio sam i ličnu radoznalost o Edisonovom sopstvenom, doživotnom porivu za stvaranjem.

Zato sam napisao: „Da li ste ikada želeli da izumite nešto zato što je u tome bilo novca ili jednostavno radi stvaranja novih stvari za čovečanstvo?“. Takođe sam pitao da li bi Edison mogao biti tako plodan da su njegove ideje pripadale velikoj korporaciji koja ga hrani, oblači i oslobađa finansijskih briga.

„Uvek sam izumevao“, napisao je ozbiljno, „da bih došao do novca za dalje izume“.

„Možete li da zamislite neko revolucionarno otkriće ili izum na pomolu koji bi uzdrmao, radikalno promenio ili privremeno poremetio razvoj električne industrije?“.

„Ne mogu da zamislim takvo otkriće, ali je moguće“.

O bežičnom prenosu energije i nestanku nafte

„Mislite li da će većina novih otkrića biti u oblasti radija ili u starijoj oblasti žične električne energije?“.

„Mislim da će žična električna energija biti dominantna“, napisao je. „Osim ako se ne dogodi neko veliko otkriće koje nam sada nije poznato“.

„Po vašem mišljenju, hoćemo li ikada imati bežični prenos električne energije?“

„Izuzetno teško“, rekao je, „osim u manjoj meri“.

„Mislite li da će sva železnička mreža u Americi i u svetu na kraju biti elektrifikovana?“.

„Vrlo veliki deo“, napisao je.

„Verujete li da će doći vreme kada će svetske zalihe nafte biti iscrpljene i kada će se čovek okrenuti električnim vozilima?“.

„Ako bi nafta bila iscrpljena“, napisao je Tomas Edison, „energiju za automobile možemo dobijati iz prah-uglja, benzola, alkohola“.

„Mislite li da će čovek uvek moći da iz Prirode stvori onoliko energije koliko mu je potrebno?“.

„Da.“

„Hoće li se energija vetra, plime i oseke, talasa i toplote Zemljinog jezgra jednog dana koristiti, pored pare i rečne snage kao danas?“.

„Vulkanska toplota se već koristi za proizvodnju energije“, rekao je. „Na nekoliko mesta u Italiji, na jednom u Kaliforniji. Energija plime i oseke u Mejnu i na drugim mestima“.

Novi oblici energije

„Mislite li da će se sunčeva svetlost ikada direktno pretvarati u električnu energiju u velikim razmerama za potrebe čoveka?“.

„Da“, zapisao je Edison.

„Smatrate li da je električna energija konačni oblik energije u Prirodi koji čovek može koristiti, ili je zamislivo da bude otkriven i iskorišćen neki drugi oblik? Ukratko, postoji li ikakav zamisliv oblik energije izvan svetlosti, toplote, radioaktivnosti, gravitacije i elektriciteta?“.

„Mislim“, napisao je Edison promišljeno, „da postoje i drugi oblici energije koji još nisu otkriveni“.

„Da li je verovatno da će biti pronađen neki novi način proizvodnje električne energije osim baterije i dinama? Možete li da zamislite neki drugi oblik električnog generatora u neograničenoj budućnosti?“.

„Možda ćemo u budućnosti dobijati električnu energiju direktno iz uglja“, napisao je. „To je već urađeno u manjoj meri“.

„Mislite li da su svi načini skladištenja električne energije već otkriveni? Možda to znači: da li mislite da će vaša sopstvena akumulatorska baterija ikada biti nadmašena?“.

„Bilo bi izuzetno teško“, napisao je, dok su mu plave oči zaiskrile, „pronaći neku drugu hemijsku reakciju koja bi je nadmašila. Ali je moguće“.

A sada je usledilo završno pitanje. „Ako uporedite električnu industriju“, napisao sam, „sa životom jednog čoveka – industriju koja je vaše sopstveno dete i koja je, recimo, pre 40 godina bila odojče – u kojoj fazi života se ona sada nalazi? U srednjim ili poznim godinama?“.

Edison nije razmišljao ni sekundu, već je olovkom zapisao dve reči: „Beba koja vrišti“.

Evropsko poreklo

I sa mišlju o toj bebi koja vrišti, o dobu turbo-generatora koji zavijaju, o Brodvejima koji blješte električnim sjajem i odjekuju glasnim zvučnicima i radijima iz izloga, o hiljadu i jednoj novoj stvari koja ubrzava čoveka na njegovom putu nekuda, sagovornik je prestao da ispituje um ovog velikog osamdesetdvogodišnjaka.

Slava koju uživa sasvim je zaslužena. Svako ko koristi električno svetlo, gleda film, sluša fonograf ili se vozi električnom železnicom, delimično je njegov dužnik. Njegova otkrića nalaze se u temelju industrija koje zapošljavaju milione ljudi i stotine miliona kapitala.

On je centralna figura jedne epohe primenjene nauke. Njegova zemlja ga već decenijama s naklonošću smatra jednim od prvih građana sveta.

A njegova zemlja može s radošću očekivati da će ga imati još dugo. Osamdeset dve godine nisu starost za jednog Edisona. Njegovo holandsko i škotsko poreklo nosi mnogo dugovečnosti. Njegov pradeda, imućni njujorški bankar iz vremena Revolucije, doživeo je 104 godine, a deda 102. Njegov otac je imao 94 kada je umro. Gospodin Edison, uz smeh, kaže: „Ne očekujem da ću srušiti porodični prosek“.

Štaviše, kada bi, recimo, doživeo stotu, po sopstvenoj računici već bi bio drugoplasirani iza Metuzalema, jer je još kao šezdesetpetogodišnjak, na jednom od tih rođendanskih intervjua, rekao da je već živeo 115 godina.

„To jest“, objasnio je, „uradio sam dovoljno da me to čini starim 115 godina, radeći kao što drugi ljudi rade. I nadam se da ću nastaviti još 20 godina, što bi, računato prema prosečnom radu po danu, značilo da ću imati 155 godina… A onda“, nasmejao se, „možda naučim da igram bridž sa damama“.

Uspon Amerike i Edisona

Međutim, 17 od tih 20 godina već je prošlo, a Tomas Edison ne pokazuje nikakvu sklonost da igra partiju bridža sa damama. Odustao je od svog četvoročasovnog sna noću, sada spava nešto duže. Čak i dremne tokom dana kada je umoran, uhvati kratku dremku da uštedi vreme dok se nešto obavlja po njegovom nalogu.

Ali je i dalje isti vredni i misaoni radnik kakav je bio pre 50 godina. A kada se, na jednom od svojih putovanja sa Henrijem Fordom, zainteresovao za američko snabdevanje gumom i moguću krizu koja bi mogla zadesiti zemlju.

I kada mu je gospodin Ford doviknuo na uvo: „Zašto nešto ne preduzmeš po tom pitanju?“. Edison se nasmejao: „Hoću, odmah“. I od tada na svojoj eksperimentalnoj farmi na Floridi „burbankuje“ gumu iz korova i raznih biljaka.

Njegov život obuhvatio je ogroman prostor, baš kao i njegovo vreme. Edison se pojavio na američkoj sceni neposredno posle Građanskog rata. Kao mladi telegrafista čitao je dela Majkla Faradeja i patentirao svoje prve izume. Zemlja je tada tek počinjala da meri sopstvene resurse. Gradila se transkontinentalna železnica, pojavljivali su se prvi naftni milioneri. Karnegi i Frik započinjali su svoje karijere u čeliku i koksu.

Zemlja je takođe ulazila u novu industrijsku eru standardizovane proizvodnje. Rat joj je ostavio u nasleđe velike fabrike odeće i obuće, fabrike municije koje su prešle na proizvodnju poljoprivrednih mašina i železare koje su prihvatile novi Besemerov proces. Počela je da shvata potencijale hemije i tehnologije.

Pitsburg i Midvejl zapošljavali su prve metalurške hemičare. Vilijam Selers obavio je prvi ozbiljan rad sa alatnim čelikom; otvorena je prva fabrika hemijskih boja. Elektricitet, igračka u vreme kada je Tindal držao svoje američke turneje ranih sedamdesetih godina 19. veka, postao je industrijska sila kada je iz Austrije stigla vest o prvom dinamu.

Jedan odsto inspiracije, 99% znoja

Vreme je bilo zrelo za individualistu, pionira na pronalazačkom frontu industrije. Posebno je bilo zrelo za genija tako svestrane radinosti kao što je bio Edison. Ne samo da je u vrhunskoj meri posedovao ono što psiholozi nazivaju „instinktom za pronalaženje rešenja“ – isti instinkt koji je od berbera Arkrajta, izrađivača instrumenata Vata, učitelja Ilaja Vitnija i umetnika Morza načinio velike pronalazače – već je imao i izuzetan osećaj za pritisak nove industrijske ere.

Jer, pronalasci zavise od industrijskih i društvenih potreba. Imao je i neobičnu sposobnost da gradi na opštem tehničkom i naučnom napretku. Svojim prilikama pristupao je metodom i strpljenjem naučnika. Prvih 40.000 dolara iskoristio je da izgradi laboratoriju i radionicu. Iako se jednom u šali nazvao „čista praksa“, za razliku od pokojnog dr Štajnmeca kao „čiste teorije“, niko se nije temeljitije informisao o napretku nauke i „stanju tehnike“.

Neki od njegovih izuma predstavljaju godine neprekidnog, mukotrpnog eksperimentisanja. Da bi električno svetlo postalo opšteprihvaćeno, neumorno je radio na dinamima, razvodnicima, prekidačima, vodovima, osiguračima, brojilima i drugim delovima sistema centralnih elektrana, koji danas čine temelj velike elektroindustrije. Ali je uvek ostao individualista.

Genije ovog reda, koji je dar u šali opisivao kao „jedan procenat inspiracije i 99 procenata znoja“, ređi je od komete. On je više nego bilo koji drugi živi čovek osnivač nove ere. Ostaje budućim generacijama da utvrde da li je, osim što je bio otac te nove epohe čiji će i sami postati deo, Tomas Alva Edison i predvideo kasniji razvoj. Električnu energiju crpljenu neposredno sa Sunca, otkriće novih i još neimenovanih energija i rast elektroindustrije od „bebe koja vrišti“ do snage i dostojanstva nezamislive zrelosti.

izvor : Aleks Knap, novinar Forbes