Goran Marković povodom nove predstave u NP RS: Smeh je jauk, a komedija izraz bola.
Povodom premijere predstave Majstori, majstori u Narodnom pozorištu Republike Srpske, koja će biti izvedena večeras na sceni nacionalnog teatra, razgovarali smo sa Goranom Markovićem, autorom kultnog istoimenog filma iz 1980. godine.
Njegov rad, višestruko nagrađivan i priznat, obilježio je jugoslovensku kinematografiju, ali i onu poslije raspada te države. Nova adaptacija ovog djela, u režiji Marka Misirače na sceni otvara pitanja o aktuelnosti tema od prije četrdeset godina.
Reprizna izvođenja ove predstave zakazana su u Narodnom pozorištu Republike Srpske za 17, 21. i 22. maj.
Marković, u intervjuu za portal Banjaluka.net otkriva svoja razmišljanja o novom pozorišnom čitanju starog scenarija, radu sa legendarnim glumcima, ali i sopstvenim pogledima na savremene izazove.
Gospodine Markoviću, kako se osjećate povodom toga što je Vaš kultni film „Majstori, majstori“ doživio novu pozorišnu adaptaciju, i to baš u Narodnom pozorištu Republike Srpske?
MARKOVIĆ: Imao sam strah jer prebacivanje filma u pozorište je uvek rizično. Često to ispadne kao bleda kopija. Međutim, ovaj put me to iznenadilo – i to prijatno. Reditelj Marko Misirača i dramaturg Aleksandar Vasiljević napravili su autorski projekat, a ne repliku filma. Uspeli su da predstavu uklope u savremeni trenutak. „Majstori, majstori“ su napisani prije 40 godina i mogli bi da deluju anahrono, zastarelo, ali juče sam odjednom imao utisak da je to komad o ovom vremenu i ovom haosu u kome živimo.
Komad koji je inače po definiciji komedija, laka komedija ili da kažem nešto što ima socijalni angažman, u ovom izvođenju je postao slika vremena. Ima jako dramatičnu pozadinu, to je jedno viđenje koje me iznenadilo i obradovalo. Ima smisla, ima razloga postojanja. Nije tako lako preneti film koji je doživeo popularnost na sceni, a da to bude uspešno. To se ovde dogodilo. Sadržaj je dobio dramatičnu pozadinu, sa jasnim društvenim angažmanom.
Šta Vas je najviše obradovalo?
MARKOVIĆ: Najviše me obradovala gluma. Glumci nisu imitirali moje junake iz filma. Igrali su autentično, sa sopstvenim pristupom. Oduprli su se dakle tom izazovu da imitiraju likove sa filma i odigrali su po svom nahođenju, skoro svi, i to je jako lepo da su ljudi zaboravili kako su igrali moji roditelji, Zoran Radmilović, Pepi Laković…Na primer, pomoćnik direktora, koji je u filmu predstavljen na jedan skoro pežorativan način ovde je dobio jednu veliku snagu, posebno u onoj sceni kada je konačno „razrešena misterija“. To govori o ozbiljnosti reditelja i ansambla.
Dakle, predstava je uspjela da sačuva ironiju i slojevitost originala, odnosno filma?
MARKOVIĆ: Gledao sam predstavu kao da nisam gledao film – kao da nije moje delo. To mi se dešava sa mojim starim ostvarenjima – gledam film i pitam se šta će dalje biti, pratim sadržaj kao gledalac. Marko Misirača je sazreo kao reditelj. Pratio sam ga od vremena kad je bio moj asistent na “Turneji“, pamtim ga kao dečka koji uvek hoće da uči. On se bavi raznim glumcima, njihovim biografijama, skuplja materijale o njima, takvog ga imam u sećanju. Ovde je pokazao izuzetnu osobenost i kreativnost. Ironija je sačuvana, ali je dobila novu dimenziju, primerenu današnjici.
Kakav život predviđate ovoj predstavi na festivalima?
MARKOVIĆ: Iskreno, nisam mislio da adaptacija filma može biti festivalska predstava, ali ova to jeste. Rediteljski, glumački, scenografski – sve je vrlo uverljivo i sveže. Slovenci su prošle godine uspeli da adaptiraju moj roman “Beogradski trio” u scensku formu, što sam mislio da je nemoguće, a evo ih sada u takmičarskom programu Sterijinog pozorja. Dakle, i “Majstori” će sigurno imati festivalski život.
Vratiću Vas četiri decenije unazad. Kako ste okupili tako sjajnu glumačku ekipu, uprkos minimalnim uslovima za snimanje filma?
MARKOVIĆ: Evo, na primer, Pavle Vuisić – ja sam mu rekao: “Čika Pajo, radim jedan film, da li biste hteli da igrate u njemu?” On je odgovorio: “Ja neću više da se bavim glumom.” Pitao sam: “Kako nećete, zašto?” Rekao je: “Pa sramota me je da glumim!” Ipak sam ga nekako nagovorio. Bio je veoma požrtvovan, kao i svi ostali.
Na primer, Zoran Radmilović – snimali smo noću jer je škola, u kojoj smo snimali, danju bila zauzeta. Pravili smo dnevni ambijent u ponoć, i kad nas puste, mi tada snimamo. Jednom prilikom, Zoran je celu noć čekao da dođe na red njegova scena. Sedi čovek celu noć i čeka. Kažem mu: “Izvini, Zoki, molim te, ali takva je situacija, nemamo para, snimamo kad nas puste.” A on kaže: “Šta se brineš, radi svoj posao, čoveče, ne brini ništa.” Bio je izuzetno fer, bio je čovečan.
Svi su bili profesionalci, radili su kao da snimamo film za milione. Recimo, Pepi Laković, koji je ranije bio u ozbiljnom alkoholizmu, nije popio ni kap tokom snimanja. Prosto se preporodio. Zahvaljujući tom filmu, dobio je mnogo novih uloga, igrao je kasnije i kod Kusturice. A bio je potpuno izgubljen glumac u tom periodu.
Sećam se da sam ga jednom slučajno sreo na ulici – izgledao je grozno. Rekao sam mu: “Pepi, da li bi mogao da izdržiš mesec dana bez alkohola? Imam jednu genijalnu ulogu za tebe.” I zaista, nije popio ni kap.
Rad na tom filmu bio je izuzetno lep. Moram da kažem da tekst koji danas gledate u pozorištu nije isključivo moje delo. To je zajedničko delo – glumci su mnogo toga predlagali, izmišljali, među njima i moja majka, Mira Banjac. Svi su se zaista zabavljali. I to se vidi u filmu – ljudi su radili iz zadovoljstva.
Ova predstava to ima. Vidi se da su glumci opušteni. Dopada mi se i to što je prebačeno u ijekavski dijalekat. To je dobra odluka. Sviđa mi se što je predstava postala “banjalučka”, ima nešto od ovdašnjeg šarma koji ranije nisam poznavao.
Film je jedno vrijeme bio zabranjen – kako ste ga „oslobodili“?
MARKOVIĆ: Bio je zabranjen vrlo kratko vreme, ali glumac Mića Tomić poznavao je jednog visokog partijskog funkcionera, komunistu Najdana Pašića, koji je bio vrlo fin čovek i intelektualac.
Mića je Najdana doveo na jednu cenzorsku projekciju filma, gde su o njegovoj sudbini odlučivali namrgođeni tipovi i neke babe. Film smo snimali osamnaest noći, a oni su procenjivali da je, kako su rekli, prikaz profesora uvredljiv za prosvetnu struku. Međutim, Najdan je mirnim tonom objasnio da je sve to komedija, da je humano i da nije protiv nikoga. Rekao je da tekst ima razumevanja za ljude.
Ja mislim da se to i vidi u komadu – nije protiv ljudi. Radio sam nekoliko komedija u životu, ali sam uvek tvrdio da je komedija izraz bola. Smeh je, u neku ruku, jauk. Zašto? Zato što ne može da bude smešno ono što te ne boli, nešto što nije tvoj lični, akutni problem. Ne može da te nasmeje nešto s čim nemaš veze. Mora da bude tvoj problem da bi ti bilo smešno. Smeh je artikulacija tog bola, ispoljenog kroz humor, a ne kroz plakanje – ali suština je ista.
To je lepo prisutno i u ovoj predstavi. Kada radite takvu komediju, vi zapravo saosećate s likovima, ne ismevate ih. Naprotiv, kroz smeh proživljavate njihove probleme.
Posebno sada, u ovim vremenima kada su prosvetni radnici izloženi velikim iskušenjima i pritiscima. Pre neki dan stigao mi je mejl od jednog uglednog profesora fakulteta koji prodaje sopstvenu knjigu preko interneta jer ne prima platu. Sam je pakuje i šalje. Kupio sam tu knjigu – kupio bih je svakako – ali me dirnula ta situacija.
Zaista su ovo dramatična vremena za prosvetne radnike. Oni su pokazali da su odgovorni ljudi, koji se solidarišu sa svojim studentima i učenicima. Pokazali su visok etički standard. Ne možete biti prosvetni radnik, a da ste neka hulja – to deca odmah osete.
Ja sam ceo život proveo na fakultetu i osetio sam da moram biti etički ispravan do kraja, da bi studenti mogli da me slušaju i da bismo mogli da komuniciramo. Današnji profesori su pokazali dostojanstvo i svest da moraju da ostanu ljudi. A žive veoma teško.
Vaš kredo je: „Pričam im priču jer drugačije ne mogu da razumiju“. Jeste li rekli sve što ste htjeli, ili ima još neispričanih priča?
MARKOVIĆ: Kako da ne – sada mi izlazi nova knjiga koja će, verujem, biti interesantna jer je pisana u formi vrlo bliskoj scenariju i pozorišnom komadu. Cela je u dijalogu i zove se „Hamlet u paviljonu broj 6“. To je priča o glumcu koji sprema „Hamleta“, ali ima psihičke probleme da to izvede. Odlazi kod psihijatra, i pošto ne uspeva da razreši svoje unutrašnje konflikte, prijavljuje se u duševnu bolnicu – i to baš da bi tamo, sa duševnim bolesnicima, spremao tog istog „Hamleta“.
Paralelno pratimo njegove pripreme u pozorištu i njegov rad sa pacijentima. Naslov i tematska inspiracija potiču od pripovetke „Paviljon broj 6“ Antona Pavloviča Čehova, u kojoj lekar dolazi u duševnu bolnicu u provinciji, gde nema s kim da se druži, i otkriva da je jedan od bolesnika zapravo vrlo zanimljiva i lucidna ličnost. Vremenom, taj šizofreničar uspostavlja vlast nad njim.
Taj motiv postoji i u mojoj knjizi – glumac radi sa duševnim bolesnicima, a šizofreničar koji igra Hamleta počinje da ga usmerava i izvodi na pravi put.
Marina Majkić Miletić
izvor : banjaluka.net
