Glumac Vladimir Đorđević: Kuća nije samo fizički prostor već i simbol ličnog i kolektivnog identiteta.

U Narodnom pozorištu Republike Srpske, u ponedjeljak 28. aprila biće izvedena premijera predstave „Kuća“ u režiji Nikole Pejakovića, a prema dramskom tekstu Nebojše Ilića.

Drama „Kuća“ je na Internacionalnim teatarskim susretima u Brčko distriktu BiH osvojila nagradu za najbolji dramski tekst.

„Ljudi mogu deliti prostor, obroke, svakodnevne rutine, a da se emocionalno mimoilaze godinama. Ne znamo kako da ostvarimo bliskost, nespretni smo u međuljudskim odnosima koji čine zajednicu, optužujemo druge za greške koje i sami pravimo i na taj način jedni druge povređujemo. Tako se gradi tišina“, kaže za portal Banjaluka.net Vladimir Đorđević, glumac Narodnog pozorišta Republike Srpske, koji u ovoj predstavi tumači lik Oca.

Predstava istražuje teme identiteta i pripadnosti, na koji način i kroz koje i kakve odnose ova predstava istražuje pomenute teme?

ĐORĐEVIĆ: Kuća nije samo fizički prostor već i simbol ličnog i kolektivnog identiteta. Kroz odnos likova prema njoj, istražuje se i pitanje: gde je zapravo kuća?– jer i prostor u kom živimo, ili u ovom slučaju i država u kojoj boravimo definiše na neki način i našu pripadnost.

Kakvu vrstu karaktera igrate i gdje ste posezali za materijalom kako biste shvatili svoj lik?

ĐORĐEVIĆ: Otac u predstavi je višeslojan lik, čovek koji pokušava održati porodicu dok se svet oko njega urušava. Otac nosi u sebi težinu prošlosti, odgovornost za sadašnjost i tihu paniku pred budućnošću. On se često oseća neshvaćeno, ali ne uspeva to da artikuliše, pa njegov odnos prema porodici oscilira između brižnosti, kontrole, grubosti i nemoći. U suštini, to je čovek koji voli, ali često ne ume da tu ljubav pokaže na pravi način, i u tome se vidi tragičnost njegovog lika. Očinska figura u ovom komadu je oblikovana u komplikovanom odnosu, kako izmedju oca i sina, tako i izmedju oca i ćerke kroz niz grešaka koji očevi prave u vaspitanju svoje dece. Pošto sam i sam otac u privatnom životu, posmatram i to kroz prizmu karaktera koji tumačim, ali isto tako posmatram i neke ljude oko sebe koji po mom mišljenju greše u odgoju svoje dece, tako da mi je to pomoglo da unesem određenu dozu autentičnosti u lik, kao i širok spektar emocija koje karakter Oca proživljava kroz komad.

Osim pripadnosti i identiteta, čitajući adaptaciju shvatam da ova predstava tretira i temu otudjenosti od osoba sa kojima živimo, ne samo od onih koje su nam fizički daleko. Koliko je to često danas slučaj, koji su najčešći uzroci otuđenja?

ĐORĐEVIĆ: Tema otuđenja među ljudima koji žive pod istim krovom, jedan je od najaktuelnijih oblika distance u emotivom smislu. Danas je to, nažalost, vrlo čest slučaj. Ljudi mogu deliti prostor, obroke, svakodnevne rutine, a da se emocionalno mimoilaze godinama. Takva vrsta otuđenja često ne dolazi naglo, nego se stvara postepeno, kroz prećutane reči, neizrečena osjećanja i svakodnevne kompromise. Ljudi često ne znaju kako da komuniciraju, niti da pokažu ono što osećaju. Ne znamo kako da ostvarimo bliskost, nespretni smo u međuljudskim odnosima koji čine zajednicu, optužujemo druge za greške koje i sami pravimo i na taj način jedni druge povređujemo. Tako se gradi tišina.

Predstava će biti igrana na Sceni „Petar Kočić“, ansambl čine četiri glumca, a sve vas povezuje reditelj Kolja Pejaković, Vama ovo nije prva saradnja s njim. Kakva atmosfera vlada na probama ?

ĐORĐEVIĆ: Scena „Petar Kočić“ je prostor koji ima posebnu vrstu energije, intimnu, a opet dovoljno snažnu da iznese sve ono što „Kuća“ u sebi nosi, mesto gde se stvara osjećaj bliskosti, gotovo kao da zajedno dišemo. Nikola Pejaković ima vrlo prepoznatljiv rediteljski pristup. Kod njega se uvek gradi kroz razgovor, slušanje, intuitivno pronalaženje puta ka liku. Na probama vlada neka kombinacija discipline i potpune slobode – zna se šta se radi, ali se nikad ne guši impuls. Ono što posebno cenim jeste to što nas Kolja tera da kopamo dublje, i ne samo kako likovi govore, nego zašto i ćute. To stvara ozbiljnu, ali i vrlo kreativnu atmosferu. Nije nikad sterilno, često se i smejemo na probama, ali se zna kad se ulazi u zonu ozbiljnosti.

Jedna od dugovječnijih predstava nacionalnog teatara je „Izgubljeni u Bruklinu“ koju već 12 godina igrate zajedno sa Željkom Erkićem, to je takodje jedna imigrantska priča. Koliko Vam imponuje da publika i nakon toliko igranja i dalje voli da gleda ovu predstavu. To je ujedno i jedna od rijetkih predstava koja je prilagodjena za slijepa i slabovida lica?

ĐORĐEVIĆ: To što se već dvanaest godina igra predstava „Izgubljeni u Bruklinu“ , što i dalje ima publiku koja dolazi sa istim žarom, pa čak i emocijama koje rastu iz izvedbe u izvedbu, zaista je retkost. Imponuje mi, ali možda još više i obavezuje. Jer svaka nova publika traži iskrenost, svežinu i posvećenost, a nakon toliko godina, to više nije samo predstava, to je postala neka vrsta emotivnog prostora za sve nas.  Posebno sam ponosan na to što je predstava prilagođena slepim i slabovidim osobama. To nije samo tehnička stvar već stvar otvaranja prostora za ljude koji su često na marginama kada je reč o kulturi. Pozorište u svom najplemenitijem obliku treba da bude dostupno, da uključi, da ne zaboravi, a naš osećaj kad vidimo ljude u publici koji možda ne vide scenu, ali je čuju srcem, osete vibraciju reči i tišine to je nešto što ne možeš glumiti, to se samo može doživeti. Isto tako se nadam da će i „Kuća“ imati takvu dugovečnost.

Da li imate u planu neke nove projekte što se filmskog i serijskog programa tiče, s obzirom da ste i na tom polju aktivni?

ĐORĐEVIĆ: Uvek se nešto sprema, nešto se planira. To je čar ovog posla, to što nikad ne znaš tačno kada će se nešto pokrenuti, ali si stalno u stanju pripreme, promišljanja, razgovora. Film i serije su mi jednako važan izraz kao i pozorište, i drago mi je što i na tom polju postoje ideje koje čekaju pravi trenutak. U svakom slučaju, volim kada se stvari dešavaju u pravom trenutku.

izvor : Marina Majkić Miletić