Fudbal sa ličnom kartom: Atletik Bilbao nasuprot globalizaciji !

Koliko je ova tema živa u modernom fudbalu, najbolje svedoči primer sa naših prostora koji je podigao ogromnu prašinu u javnosti. Nekadašnji trener Crvene zvezde, Aleksandar Janković, nedavno je u emisiji „Novinarska loža“ otvorio Pandorinu kutiju i javno kritikovao gubljenje identiteta beogradskog kluba (što je kasnije dovelo i do cenzure) kroz nekontrolisano dovođenje stranih igrača.

Janković je povukao paralelu sa istorijskom pobedom nad Liverpulom iz 2018. godine, koja je ostvarena sa devet igrača sa srpskim pasošem na terenu (uključujući Borjana, Marina i Stojkovića) i bez stranaca na klupi, i aktuelne situacije sa legijom stranaca koja nije donela očekivane rezultate u kvalifikcijama za Ligu šampiona, a na kraju i debakl u Plzenju od 5-1.

Postoje klubovi koji svesno biraju teži put, postavljajući identitet, poreklo i lokalni ponos ispred pukih trofeja i milionskih transfera. To su čuvari tradicije, gde pravo nastupa ne diktira dubina klupske kase, već mesto rođenja ili fudbalsko odrastanje.

Ta divna i divlja Baskija

Apsolutni zlatni standard ovog pristupa jeste Atletik Bilbao, ponos Baskije. Od 1912. godine, ovaj klub se drži strogog, samonametnutog pravila da u njegovim redovima mogu da igraju isključivo fudbaleri koji su rođeni u Baskiji ili su fudbalski ponikli u akademijama klubova sa ove teritorije.

Ova teritorija obuhvata španske provincije, ali i francuski deo Baskije. Time se baza potencijalnih pojačanja drastično smanjuje na regiju koja broji tek oko tri miliona stanovnika.

Atletik je uz gigante Real i Barselonu, jedini klub koji nikada u istoriji nije ispao iz prve lige Španije. Kritičari s vremena na vreme ovaj model nazivaju diskriminatornim. Navijači na kultnom stadionu „San Mames“ u njemu vide ultimativni dokaz superiornosti sopstvenog identiteta, ali i upornosti, rada, truda. Kada crveno-beli dres obuku momci iz komšiluka, a ne legionari koji su tu samo dok ne stigne izdašnija ponuda, veza između tribine i terena nije samo fraza i prazna priča.

Kroz istoriju Atletika prolazili su heroji koji su postali personifikacija ovog lokal-patriotizma. Iz nedavne prošlosti najsjajnije ime je Hulen Gerero. Ikona i princ kluba iz devedesetih godina, koga su na vrhuncu karijere tražili Real Madrid, Barselona, Milan i Juventus, nudeći mu blanko čekove i astronomske ugovore.

U vreme kada su svi igrači hrlili za novcem, Gerero je uradio nešto nezamislivo za moderan fudbal. Potpisao je doživotni, desetogodišnji ugovor sa Bilbaom. Izjavio je da mu slava i novac ne znače ništa ako ne igra pred svojim narodom i za svoj klub. On je ostao veran korenu čvrstom poput svetog hrasta iz Gernike i tradiciji dubokoj poput drevnog Lauburua. Postao je živi spomenik klupske lojalnosti.

Stub reprezentacije

Ima nešto vanvremensko u ovoj regiji. Ne čudi što je jedna od najhrabrijih žena ikada, čuvena komunistička političarka i revolucionarka Dolores Ibaruri, poznatija kao La Pasionarija, koja je svetu podarila istorijski poklič „No pasarán!“, bila čista Baskijka, iz rudarskog gradića Galjarta.

Pored Gerera, pamte se i ratnici poput Rafaela Alkorte, Aitora Larazabala, Santi Eskera. Kasnijei Hoseba Ečeberija, Ismael Ursais i neustrašivi Iker Muniain, koji je prošao put od čuda od deteta do kapitena tima.

Najbolji dokaz da ovaj lokalni model ne znači nazadovanje, već vrhunsku fabriku kvaliteta, jeste činjenica da fudbaleri Atletika čine sam koren i stub prvog tima reprezentacije Španije, šampiona sveta. „Crvena furija“ ne bi bila taj tim da na golu reprezentacije ne stoji Unai Simon. Proglašen je za najboljeg golmana Svetskog prvenstva 2026. sa rekordnih sedam utakmica bez primljenog gola.

Odbranu Španije čine Dani Vivian, kao i prekaljeni Ajmerik Laport koji je ponikao upravo u klupskoj akademiji u Baskiji. U veznom redu i napadu, udarna igla Španije i jedan od najboljih krilnih igrača sveta jeste Niko Vilijams.

Kada se njima pridodaju i momci iz redova komšijskog Real Sosijedada, poput Martina Zubimendija i Mikela Ojarzabala, jasno je da Baskija zapravo krem španskog fudbala. Dok drugi troše stotine miliona, Bilbao i Baskija besplatno rađaju šampione.

Hercegovina

Taj isti prkosni gen koji je oblikovao baskijske rudare i rađao fudbalske buntovnike pronalazimo i na Balkanu. Ovde tvrdoglavost često predstavlja najjače klupsko pogonsko gorivo. Na hercegovačkom tlu nailazimo na još jednu veliku priču, protkanu mitovima i istinskim lokal-patriotizmom.

Često se u fudbalskim razgovorima na prostorima bivše Jugoslavije pominje mostarski FK Velež kao balkanski pandan Bilbau. Uz pretpostavku da su za njega igrali samo Hercegovci. Istorijska istina je nešto drugačija. Velež nikada nije imao pisano pravilo ili zvaničnu klupsku dogmu koja bi zabranjivala dolazak igrača sa strane. Kroz njegovu istoriju su prolazili fudbaleri iz svih delova nekadašnje države.

Međutim, ono što je Velež činilo unikatnim jeste činjenica da mu takvo pravilo nije ni bilo potrebno. Klub je bio prirodni magnet za hercegovački talenat (dolina Neretve i opštine Čapljina, Stolac, Konjic, Trebinje, Ljubuški).

Čuvene zlatne generacije „Rođenih“, poput legendarnog „BMV trija“ koji su činili Dušan Bajević, Enver Marić i Franjo Vladić, ili kasnijih majstora poput Semira Tucea i Seada Kajtaza (generacija koja je 1986. osvojila Kup maršala Tita pobedom nad Dinamom u Beogradu 3:1), bili su momci koji su ili rođeni na mostarskom asfaltu ili su tu došli da prime taj specifični hercegovački pelcer (poput defanzivca Bore Primorca, koji je došao iz Hajduka iz Splita, a kasnije kao trener postao desna ruka Arsenu Vengeru u Arsenalu).

Iako je Velež preživeo gubitak stadiona Pod Bijelim Brijegom (tokom rata Mostar je podeljen na istočni (većinski bošnjački) i zapadni (većinski hrvatski) deo. Stadion se našao u zapadnom delu grada i dodeljen je Zrinjskom. Velež je danas miljama daleko od one stare, romantične ideje tima u kojem igraju „samo mostarska deca“. O tome najbolje svedoči trenutni igrački kadar, u kojem se nalazi ozbiljan broj stranih fudbalera sa svih strana sveta.

Latinska Amerika

Slični primeri ekstremne posvećenosti domaćim korenima mogu da se pronađu i širom Latinske Amerike, gde fudbal često predstavlja pitanje života i smrti. Najreprezentativniji primer sa tog kontinenta je Gvadalahara, u narodu poznatiji kao Čivas. Kao najpopularniji klub u Meksiku, dugo se držao striktne tradicije: „Solo Mexicanos“ (Samo Meksikanci).

Odnosno, da u ekipi mogu da igraju isključivo fudbaleri meksičke nacionalnosti. Dok je njihov najveći rival, Klub Amerika iz prestonice, trošio milione dolara kako bi doveo najbolje golgetere iz Brazila, Argentine i Evrope, Čivas je ponosno nosio nadimak „El Equipo del Pueblo“ – narodski tim.

Međutim, u modernom dobu su morali da naprave kompromis kako bi opstali na tržištu. Danas za Čivas mogu da igraju fudbaleri koji igraju za reprezentaciju Meksika. Što uključuje i momke koji su rođeni u SAD (dvojno državljanstvo), ali su meksičkog porekla (tzv. pochos). Navijači su ovo dugo osporavali, ali pravilo je moralo da se prilagodi globalizaciji i migracijama.

Još radikalniji primer na istom kontinentu nalazio se u Ekvadoru. Tamo je klub El Nasional iz Kita primenjivao identičnu filozofiju. Osnovan pod okriljem ekvadorske vojske, kroz decenije je dobio nadimak „Puros Criollos“ (Čisti domoroci). Od samog početka je odbijao da angažuje bilo koga ko nema ekvadorski pasoš.

Iz ove stroge discipline i apsolutnog fokusa na domaće talente proizašli su neki od najvećih igrača u istoriji te zemlje. Među njima je i čuveni Antonio Valensija, koji je kasnije postao kapiten Mančester Junajteda. Zbog teške finansijske krize i ispadanja u drugu ligu Ekvadora, klub je privatizovan. Novi investitori su ukinuli vojnu klupsku dogmu kako bi doveli jeftinija pojačanja sa strane i vratili se u vrh.

Hrvatska

Slično kao i kod Veleža, Radnički nogometni klub Split iz Hrvatske nikada nije imao pisano pravilo ili zvaničnu klupsku dogmu da za njega mogu da igraju isključivo momci iz Splita. To je bio prirodan sled okolnosti jer je klub bio siromašan, radnički.

Oslanjao se na lokalne fabrike, škver (brodogradilište) i lokalne talente koji nisu prolazili u Hajduku, klubu koji je privlačio pažnju čitave Dalmacije i Jugoslavije. RNK Split je danas u veoma teškoj finansijskoj situaciji i nastupa u petom rangu hrvatskog fudbala.

Na sličan način, mada sa kraćim rokom trajanja, funkcionisao je i Atletikov komšija, Real Sosijedad iz San Sebastijana. Oni su skoro tri decenije delili istu baskijsku filozofiju, oslanjajući se isključivo na domaće snage. Sa tim modelom su početkom osamdesetih godina prošlog veka uspeli da osvoje dve uzastopne titule prvaka Španije, što je bio istorijski podvig.

Ipak, pritisnuti ekonomskom krizom i činjenicom da im je Atletik Bilbao, kao finansijski moćniji klub, redovno otimao najbolje igrače, poklekli su 1989. dovođenjem irskog napadača Džona Oldridža. Danas su poznati po tome što i dalje imaju pravilo da najmanje 11-12 igrača u prvom timu mora da bude iz njihove akademije Zubijeta.

Zašto navijači vole klub

Svi ovi primeri, od Atletika do Mostara i Latinske Amerike pokazuju da lokal-patriotizam u fudbalu nije samo puki hir ili tvrdoglavo odbijanje stvarnosti. To je svesna odluka da se izabere teži, ali časniji put, sa punoćom i notama koje novac ne može da kupi.

Navijači ovih klubova ne vole svoj tim zbog broja pehara u vitrinama ili zbog zvučnih imena koja se menjaju svake sezone. Oni dolaze na stadione jer u igračima na terenu vide sebe, svoje komšije, rođake i pretke. Vide igrače za koje znaju da tu nisu samo zbog slave i novca, već da tu ima puno toga ličnog i iskrenog. Navijači Rome ne bi menjali Totija, De Rosija, Tomasija ni za pet titula šampiona Italije i sada da im to ponudite.

U svetu fudbala koji postaje sve unificiraniji i monetizovaniji, što je kulminiralo lošim odlukama Đanija Infantina, ovakvi primeri bili su svetionici koji su dokazivali da identitet i pripadnost, vrede više od svakog novca. Iako se većina ovih izuzetaka pretvorila u pravilo, Atletik Bilbao je ostao jedini fudbalski klub na svetu koji i danas čuva svoju tradiciju. Jedno je sigurno, u Baskiji se uspeh ne kupuje, nego se stvara. Za temperamentne i ponosne Baskijce može da se promeni ona krilatica „ljubav se ne kupuje“. I da se umesto ljubavi samo doda – fudbal.

izvor : Forbes.rs