Da li je posle infarkta moguć povratak normalnom životu: Šta bi pacijenti trebalo da znaju, a retko ko im kaže

Posle infarkta pacijenti uglavnom pomisle da je kada izađu iz bolnice najteži deo iza njih.

Međutim, za veliki broj tek po dolasku kući počinje najizazovniji period – strah, stalna pitanja i briga da li će se srčani udar ponoviti. I šta smeju, a šta više ne smeju da rade. Prvi koraci uz stepenice, šetnja do prodavnice, vožnja automobila, povratak na posao ili čak običan ubrzan rad srca postaju izazov i razlog za strah.

„Nakon drugog infarkta rečeno mi je da ne smem da se zadišem i na otpustu su me pitali da li živim na spratu. Jedva sam smogao hrabrosti da pređem svoju ulicu… 200 metara.

Vremenom sam shvatio da će mi najgore biti da živim u strahu i odlučio sam da pokušam sa rehabilitacijom. Sada imam osećaj da moje srce radi makar sa 60 odsto kapaciteta, a ne 37 odsto. Znam da osetim gde su granice vežbanja, koliko smem da uložim napor, koliko ne“, priča Dragan Stupar, koji je prvi infarkt imao pre sedam godina, a nedavno i drugi.

Šta posle bolnice?

On kao i mnogi drugi pacijenti vratio se kući sa kesom lekova i otpusnom listom. Ali bez jasnog plana i konkretnog saveta kako da se vrati normalnom životu.

Upravo ta neizvesnost, upozoravaju kardiolozi i fizioterapeuti, često predstavlja najveći problem u oporavku.

Dok jedni iz straha potpuno prestanu da se kreću, drugi se prerano vrate starim, lošim navikama. Uvereni da je ugradnjom stenta problem zauvek rešen.

Stručnjaci ističu da ni jedno ni drugo nije dobro rešenje. Ukazuju da je kardiološka rehabilitacija podjednako važna kao i sama intervencija koja je spasila život.

Iako brojne studije pokazuju da pravilno vođen program oporavka značajno smanjuje rizik od novog infarkta i produžava život, veliki broj pacijenata u Srbiji nikada ne dobije priliku da kroz njega prođe.

Kako zaista izgleda život posle infarkta, od čega ljudi najviše strahuju? I zašto je promena životnih navika presudna za oporavak, za Forbes Srbija govore kardiolozi, fizioterapeut i pacijent koji je prošao put od straha do povratka svakodnevnom životu.

Ostati sam sa svojim srcem

Fizioterapeut Marko Pejaković ukazuje da je u bolnici pacijent stalno okružen aparatima, lekarima i sestrama. Koliko god to bilo stresno, daje osećaj sigurnosti.

„Onda dođe otpust i čovek prvi put ostane sam sa svojim srcem. Taj trenutak mi pacijenti opisuju gotovo istim rečima: sedim kod kuće i osluškujem. Svako lupanje srca, svako žiganje u grudima deluje kao početak novog infarkta. Ne plaši ih bol, već neizvesnost“.

Da li smem da se popnem uz stepenice? Da prošetam? Da se naljutim? To su samo neka od pitanja koja postavljaju.

Strah, anksioznost i depresija posle infarkta su mnogo češći nego što se govori. Problem je što neprepoznata depresija nije samo patnja – ona je i faktor rizika, objašnjava.

„Depresivan pacijent ređe uzima terapiju, ređe vežba, više puši. Zato psihičko stanje treba pratiti jednako ozbiljno kao pritisak i puls. I treba bez ustručavanja potražiti pomoć psihologa ili psihijatra kada je potrebna“, kaže Pejaković.

Postoje pacijenti koji se, kako kaže, boje da će napor izazvati novi infarkt i prestanu da se kreću. Ne izlaze iz stana, izbegavaju stepenice, neko izbegava čak i da se raduje, dodaje.

Da li smem?

„Gotovo sva pitanja počinju sa “da li smem”. Da li smem da vozim, da radim u bašti, da popijem kafu, da odem na more, da se vratim u teretanu, da se iznerviram na utakmici… Ljudi zapravo ne traže medicinska predavanja, traže dozvolu da žive svoj život i nekoga stručnog ko će stati iza te dozvole“.

Najčešće pitanje je “Da li će mi se ponoviti?”. Neko ga postavi prvog dana, neko ga nosi mesecima pre nego što se usudi da ga izgovori.

„Pamtim gospodina od pedesetak godina – infarkt, stent, pa bajpas. Dovela ga je supruga, i to jedva, „samo na razgovor“. Znaci depresije videli su se s vrata. Kroz razgovor sam shvatio odakle toliki očaj. Čovek obožava da vozi bicikl, a pri otpustu mu je rečeno da izbegava fizičke napore. Kada je pitao koliko dugo, dobio je odgovor koji je zapamtio bolje od svih ostalih: „Morate biti oprezni“, priča fizioterapeut.

Banjsko lečenje na koje je kasnije otišao bilo je odličan start, ali je trajalo svega tri nedelje. Odlučio je da prođe ceo program kardiološke rehabilitacije.

„Već posle nekoliko nedelja programa, vikendom je vozio oko 50 kilometara, a danas bicikl vozi nekoliko puta nedeljno i kaže da se prvi put posle operacije oseća kao svoj“, priča Pejaković.

Najveće greške posle infarkta

Na pitanje koje su najveće greške koje pacijenti prave u prvim nedeljama nakon infarkta, navodi suprotstavljene, a podjednako opasne. Prva je potpuno mirovanje iz straha. Čovek legne i ne mrda nedeljama, pa telo slabi, kondicija se topi, a strah raste.

Druga je prerani povratak starim navikama, čim simptomi prođu. Neko već posle mesec dana diže vreće cementa ili se vraća na tri kafe i cigarete… Još jedna greška je da, kad se osete bolje, sami smanje ili prekinu terapiju. I četvrta – umesto da pitaju lekara, guglaju simptome i tumače ih u strahu.

Sve četiri greške imaju isti koren. Pacijent je ostao bez stručnog vođenja u periodu kada mu je ono najpotrebnije, dodaje sagovornik.

Zato smatra da je važna kardiološka rehabilitacija jer ni stent ni tableta ne vraćaju srcu kondiciju niti menjaju navike koje su do infarkta dovele.

Kardiološka rehabilitacija

Objašnjava da je reč o programu od najmanje 12 nedelja. Ona najpre podrazumeva procenu koliko napora srce bezbedno podnosi, zatim vežbanje pod nadzorom više puta nedeljno, uz praćenje pulsa i pritiska. I na kraju, edukacija – o ishrani, terapiji, prepoznavanju simptoma.

„Da se pojavi lek sa takvim učinkom, sutra bi bio na svim naslovnim stranama. A ovde ne govorimo o skupom leku, nego o vežbanju pod nadzorom i promeni navika. Po odnosu uloženog i dobijenog, rehabilitacija je jedna od najisplativijih stvari u celoj kardiologiji“, tvrdi sagovornik.

Ambulantna rehabilitacija, takozvana faza 2, najčešće počinje dve do četiri nedelje posle infarkta ili intervencije, u dogovoru sa kardiologom.

Pravo na rehabilitaciju o trošku osiguranja imaju pacijenti posle infarkta, operacije srca ili sa srčanom slabošću – preko uputa, u specijalizovanim ustanovama i banjama.

To podrazumeva boravak od nekoliko nedelja van kuće i, često, čekanje. Druga mogućnost su ambulantni programi u privatnim ustanovama, gde uput nije potreban – dovoljna je otpusna lista i nalaz kardiologa.

Precizan registar za Srbiju ne postoji, ali ogromna većina ljudi posle infarkta nikada ne dobije strukturirani program oporavka. Pacijent uopšte ne zna da rehabilitacija postoji i da mu pripada. Niko mu je nije pomenuo, dodaje naš sagovornik.

Šta ova rehabilitacija podrazumeva

Osnova su aerobne aktivnosti umerenog intenziteta: hodanje, sobni bicikl, lagane vežbe snage i disanja. Ključna razlika u odnosu na rekreaciju je u tome što je sve dozirano i praćeno.

Zna se od kog opterećenja se kreće, meri se puls i pritisak, i postepeno podiže letvica iz nedelje u nedelju.

„Pre prvog treninga pacijent prolazi procenu funkcionalnog kapaciteta. Testiranje kojim se utvrđuje koliko napora njegovo srce i telo bezbedno podnose i donosi nalaz kardiologa. Iz toga se izračunavaju ciljne zone pulsa u kojima treba da se kreće tokom vežbanja“, objašnjava.

Onda se prati puls, pritisak, subjektivni osećaj napora, i to na svakom treningu, jer ni dva dana istog čoveka nisu ista. Neko je loše spavao, neko promenio terapiju, u tim slučajevima program se prilagođava.

Kvalitetniji život posle nego pre infarkta

Kada bi svakom pacijentu koji izlazi iz bolnice posle infarkta mogao da uputi jednu poruku kaže rekao bi im: infarkt vam je promenio život, ali ne mora da ga skrati.

„Neretko ga, kako god čudno zvučalo, učini zdravijim nego što je bio. Poznajem ljude koji posle infarkta žive bolje nego pre njega, kreću se više, jedu bolje. Prvi put posle decenija znaju svoj pritisak i puls“.

Boris Džudović, interventni kardiolog, primećuje da pacijente najčešće plaši novi infarkt, iznenadna smrt i mogućnost da fizički napor „oštetiti srce ili stent“.

Gotovo svaki pacijent pita: „Šta u buduće smem, a šta ne smem da radim?” i “Kada mogu ponovo normalno da živim i radim?“, priča dr Džudović.

Većina pacijenata posle manje komplikovanog infarkta, uspešne intervencije i odgovarajuće rehabilitacije može da se vrati veoma kvalitetnom, aktivnom i praktično normalnom životu, ističe doktor.

Ograničenja posle infarkta

Ograničenja su uglavnom privremena i odnose se na prve nedelje. Dugoročna „ograničenja“ zapravo predstavljaju zdrave navike: da se ne puši, redovna fizička aktivnost, kontrola pritiska, šećera i holesterola i redovno uzimanje terapije.

Neke ranije objavljene studije, ali i one novijeg datuma, pokazale su da se pravilnom i pravovremenom rehabilitacijom može učiniti mnogo za bolji oporavak pacijenta. Takođe i smanjenje daljeg rizika za ponovljeni kardiovaskularni dogadjaj.

„Jedna takva meta analiza koja je obuhvatila podatke iz 85 studija sa ukupno više od 23.000 analiziranih pacijenata, pokazala je da je rehabilitacija bila povezana sa 26% smanjenja relativnog rizika od kardiovaskularne smrti. Takođe i 23% manje hospitalizacija i 18% manje ponovljenih infarkta miokarda istovremeno poboljšavajući kvalitet života“, navodi dr Džudović.

Fizički oporavak počinje već u bolnici

Oporavak počinje hodanjem, često već tokom hospitalizacije i odmah nakon otpusta.

U početku su bolje dve ili tri kraće šetnje od po pet ili 10 minuta nego jedna duga. Tempo treba da bude takav da pacijent može da govori u punim rečenicama. Prvo se povećava trajanje, zatim brzina, a tek kasnije uspon i opterećenje.

Vežbanje se prekida ako se pojave bol u grudima, neobično gušenje, vrtoglavica, presinkopa ili izražene palpitacije. Najbezbednije je da se intenzitet odredi tokom specijalizovane rehabilitacije, na osnovu kliničkog pregleda i testa opterećenja, dodaje.

Kada su u pitanju dileme pacijenata i pitanja, njegova praksa je da pacijentima ne savetuje vožnju najmanje prve četiri nedelje nakon otpusta iz bolnice. Profesionalni vozači podležu mnogo strožim kriterijumima i obično moraju duže da čekaju i prođu funkcionalnu procenu.

To zavisi od veličine infarkta, funkcije leve komore, potpunosti revaskularizacije, prisustva angine ili aritmija i vrste posla, dodaje doktor.

Kada se vratiti na posao, putovati…

Kod nekomplikovanog toka, kancelarijski posao je često moguć nakon dve do četiri nedelje. U svakodnevnoj praksi, najčešći period povratka na posao obično nije kraći od četiri nedelje nakon otpusta iz bolnice.

Za fizički zahtevan posao najčešće je potrebno šest do 12 nedelja, uz prethodnu procenu. Povratak bi trebalo da bude postepen. Posebno kod ljudi koji rade noćne smene, dežurstva, na visini ili upravljaju teškim mašinama.

Stabilan pacijent posle nekomplikovanog infarkta i uspešne revaskularizacije uglavnom može da putuje avionom nakon približno sedam do 10 dana. Ipak je često razumno sačekati nekoliko nedelja.

Promena načina ishrane, prestanak pušenja

Laki kućni poslovi i šetnja su dozvoljeni i u početku, a tokom prvih pet do sedam dana treba zaštititi mesto punkcije i izbegavati teško dizanje i snažno guranje.

Veći tereti, kopanje, prenošenje nameštaja i teški fizički poslovi uvode se postepeno. Najčešće tokom narednih četiri do osam nedelja, u zavisnosti od veličine infarkta i funkcionalnog nalaza.

Posebno treba izbegavati podizanje veoma velikog tereta uz zadržavanje daha, savetuje dr Džudović.

Savetuje i drugačiji način ishrane. Mnogo povrća, voća, mahunarki, integralnih žitarica, ribe, orašastih plodova i maslinovog ulja, uz manje soli, prerađenog mesa, zasićenih masti, šećera i industrijski prerađene hrane.

Neophodni su redovna fizička aktivnost, kvalitetan san i kontrola telesne mase, krvnog pritiska, šećera i lipida.

„Infarkt nije kraj normalnog života već ozbiljno upozorenje i prilika da promenite njegov dalji tok“, dodaje dr Džudović.

Praktično svakom pacijentu nakon infarkta treba medikamentna terapija. Džudović međutim ukazuje na jedan problem, a to je da u Srbiji preporučeni najsavremeniji antiagregacioni lekovi (ticagrelor, prasugrel) nisu na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja već ih pacijenti kupuju sami.

Mnogi zanemaruju simptome

Internista-kardiolog Tamara Nešković upozorava na činjenicu da skoro polovina pacijenata koje leči od koronarne bolesti su pušači.

Takođe tipičan pacijent obično ima prekomernu težinu, ne praktikuje redovnu fizičku aktivnost, ima povišene masnoće, pogotovo holesterol i LDL (loš holesterol).

Često povišene ili granične vrednosti šećera u krvi i krvnog pritiska za koje nije znao ili ih je zanemario. Ovi alarmi se uglavnom ignorišu, dodaje.

Neki pacijenti dobijaju signale organizma da se nešto dešava danima ili čak mesecima unapred. Primete da se brže zamaraju, da ne mogu da požure, fizičke aktivnosti koje su do sada lako obavljali predstavljaju im opterećenje.

Zatim u naporu imaju bol u grudima ili nedostatak vazduha koji obično prolaze kada odmore. Nekada su samo veoma umorni ili navedene simptome dobiju i u miru.

Koji su simptomi infarkta

Tipični simptomi infarkta miokarda su bol u grudima po tipu pritiska ili pečenja, koji se može širiti u donju vilicu, levu (ili obe) ruke. Zatim i gornji deo trbuha, leđa. Može biti praćen naglo nastalom malaksalošću, mučninom, povraćanjem, preznojavanjem hladnim znojem ili nedostatkom vazduha, objašnjava doktorka.

U tom slučaju važno je odmah zatražiti lekarsku pomoć.

A šta se konkretno dešava kada se život u jednom trenutku potpuno promeni zbog infarkta? Kako izgleda oporavak i zašto je važna prevencija? Odgovore na ova pitanja daje nedavno objavljeni dokumentarni film „Soba 126“, Udruženja za borbu protiv srčanog udara „Moja druga šansa“.

Naziv filma simbolično upućuje na bolničku sobu. U njoj se mnogima promenio pogled na život.

Kroz autentične priče pacijenata, i to mlađih ljudi koji su preživeli infarkt, njihovih porodica i lekara, film prikazuje strah, neizvesnost, suočavanje sa sopstvenim navikama i odluku da se život nastavi drugačije.

Prijateljstva iz bolničke sobe i stoni tenis

„Zagrliš bolest i i kažes: ja te razumem i sada ću da dam sve od sebe da mogu da se vratim kvalitetnom životu“, kaže sestra jednog od aktera filma koja je i sama posle oporavka nakon dva infarkta uspela da istrči maraton.

U iskrenoj isposvesti sad već tri prijatelja, Đura, Nenad i Predrag, koji su se našli u sobi u Sokobanskoj, preneli su svoja iskustva i mišljenja kako im se to desilo.

Uglavnom je, kako su naveli, reč o naslednom faktoru, ali i faktorima rizika koje su su ignorisali. Visoki LDL (loš holesterol) koji nisu lečili, pušenje, nezdravi stilovi života, hipertenzija, više sedenja i manje aktivnosti.

Posle opravka odlučil su da više šetaju, zdravije se hrane, odustanu od cigareta i igraju stoni tenis zajedno kad god im vreme dozvoli.

Novi rekordi

Naš sagovornik sa početka teksta Dragan Stupar, kaže da prvi infarkt nije ozbiljno shvatao i da se ubrzo vremenom vratio starim lošim navikama. Cigaretama. Ni lekove za holesterol nije pio. Mislio je da će moći da reguliše vrednosti ako se zdravije hrani i bude aktivan. Ipak, to nije bilo dovoljno.

Ovaj put, nakon drugog infarkta, odlučio je da zaboravi na cigarete. Osim lekova i redovnih kontrola, kaže da mu je kardioška rehabiltacija najviše pomogla i vratila ga gotovo uobičajenom načinu života.

„Sada znam da prepoznam gde su granice za vežbanje i ne dovodim sebe u stanje da bude rizično“. To mu je bio i najveći strah.

Uspeo je da se vrati i omiljenoj aktivnosti – vožnji bicikla. Vikendom prelazi i do 60 kilometara, kaže ponosno za kraj razgovora.

izvor : Forbes.rs