Anđela Tasić: “Šine” se na ogoljen način bave “karakterom zla” !

Narodno pozorište Republike Srpske svečano počinje svoju 96. sezonu u subotu, 18. oktobra, obilježavajući Dan pozorišta tradicionalnom dodjelom godišnjih nagrada najzaslužnijim radnicima i partnerima, ali i premijerom predstave “Šine” — drame savremene srpske autorke Milene Marković u režiji Milana Neškovića.

Ovom predstavom, koja na simboličan način govori o zlu, izgubljenosti, ali i nadi i ljubavi, zvanično počinje sezona u kojoj će publika imati priliku da uživa u čak šest premijera.

Jednu od uloga u ovoj kompleksnoj i muzički obojenoj predstavi tumači mlada glumica Anđela Tasić, koja je, iako rođena u Nišu, svoj umjetnički put izgradila u Banjaluci. U razgovoru za portal Banjaluka.net, Anđela govori o svom procesu rada na ulozi, značaju muzike u predstavi, iskustvima u Narodnom pozorištu, ali i o radu sa djecom u školi glume i povezanosti sa rodnim gradom.

“Odgovornost je glavni pokretač – ona te održava prisutnim i aktivnim”, poručuje ona.

Koju ulogu tumačite i kako biste opisali ovu predstavu u režiji Milana Neškovića, a po tekstu Milene Marković?

“Šine” se na ogoljen i metaforičan način bave “karakterom zla”, koje je obuzelo sve likove i koji se dave u izvitoperenom sistemu, a koje se oseća u samoj atmosferi komada.

Ali i pored tog zla i mraka koje se nadvilo nad svim likovima i periodima kroz koje oni prolaze, govori se i o drugačijim vrstama ljubavi, požrtvovanosti i nadi koja se rađa u toj magli nemoći, nerazumevanja i izgubljenosti. Igram jednu od pet Rupica, koju je Milena imenovala “laka žena”.

Na prvu to zvuči doslovno u značenju, ali kada se malo zagrebe po površini, shvatimo da je u ovom komadu to njena funkcija. Konkretno, u njenom odnosu sa i prema muškarcima, jer se po inerciji odmah pomisli na promiskuitetnu damu, a mnogo je veće od toga, slojevitije.

To je devojka koja je svesna svog atraktivnog izgleda i stava, koja otkriva svoju seksualnost i slobodnog je duha. Još jedna bitna činjenica je da je Splićanka, te je dijalekat ono na čemu sam takođe radila, pored glumačkog angažmana, izgovor svakog slova, sklop rečenica, tempo i melodika govora su postali jedno, kako bih verodostojno prikazala njen karakter i temperament.

Publika koja prati Vaš rad, zna da ste i muzički talentovani, što Vam je dobro došlo i u ovoj predstavi sa puno songova. Na koji način su oni inkorporirani u predstavu?

Numere su sastavni deo svake scene, kao i poveznica izmedju njih. To je simbioza – jedno bez drugog ne ide. Svaku pesmu smo pripremali na način na koji radimo i glumačke scene, sugestivno, slušajući ono što tekst govori i znači. Tako su i birane. Analizirali smo svaku misao i implementirali je u predstavu, uz ritam i melodiju.

Ono što je specifično je da bend čini isključivo glumačka ekipa i svaki ton i efekat se uživo izvodi, te prati ritam i dinamiku scena. Dragoceno je raditi sa kolegama koje donose konstruktivne predloge, na svakoj probi su se rađale nove ideje. Sećam se te prve muzičke probe kada smo uzeli mikrofone i instrumente, prepustili se i verovali jedni drugima. Iz toga je nastala sloboda kod svakoga od nas da eksperimentišemo i uživamo u procesu.

Mlada ste glumica, ali imali ste više prilika da igrate na sceni NPRS-a. Koliko Vam znače te prilike koje ste dobili u nacionalnom teatru?

Još kao student sam prvi put stala na scenu Narodnog pozorišta i susrela se sa kolegama koji su već dugi niz godina u pozorištu, rediteljem i upoznala način rada na profesionalnoj predstavi. Naravno da uvek postoji velika odgovornost, prema drugima i sebi samoj. Mislim da je ona glavni pokretač, koja te održava prisutnim i aktivnim.

Imala sam priliku da uskočim u dve predstave. To donosi još jedan novi nivo odgovornosti. Ulaziš u uigranu ekipu ljudi, upadaš kao padobranac i hvataš njihove korake, kako ne bi ispadao iz te mašine koju su oni formirali u procesu rada. Ako ti kao jedan šraf budeš pogrešno postavljen i ispadneš, poremetiš taj pogon.

Srećom, naišla sam na kolege koji su bili spremni da mi u svemu tome pomognu, da me upozore na zamke u koje mogu upasti i ukažu na greške. Sve prilike koje sam dobila mi znače u smislu potvrde da sam na dobrom putu i pravom mestu.

Aktivni ste i u drugim teatrima u Banjaluci. U okviru Studia Teatra 078 radite školu glume za različite profile polaznika. Koliko Vas ispunjava taj posao?

Kao što sam već pomenula, odgovornost je prisutna u svim segmentima života. Poveren mi je zadatak da vodim računa o deci sa kojima radim u Studio Teatru 078. Energija koju oni nose i taj prirodni talenat koji imaju me svaki put vrate na moj sam početak studiranja.

Vidim sebe u njima i trudim se da ih razumem, da ih saslušam i prepoznam kada kome treba podrška i razgovor, kada su ranjivi, a kada srećni. Nadam se da sam se postavila i kao pedagog i kao prijatelj i da im ulivam sigurnost i poverenje. Trudim se da se osećaju ugodno, da vole da dolaze, nešto novo nauče, razviju maštu i pronađu šta je to što njih inspiriše.

Ima jako talentovane dece, koja, ako se ikada odluče da se bave ovom profesijom, mogu biti sjajni! I kada razmišljam o tome, puno mi je srce kada znam da sam imala priliku da ih na bilo koji način podstaknem prihvate sebe.

S obzirom na to da ste rođeni u Nišu, a Akademiju umjetnosti završili u Banjaluci, gdje sada i radite, koliko Vam nedostaje rodni grad? Šta biste voljeli da Vam je ovdje nadohvat ruke?

Niš je grad koji će uvek biti deo mene i u kome ću se osećati najsigurnije. Banjaluku sam brzo zavolela i prihvatila kao svoj grad, zato što me je delom formirao u osobu kakva sam danas. Ali prvenstveno mislim da vas ljudi i energija koju grad sam po sebi nosi, vežu za njega.

Ovde sam upoznala ljude koji će me uvek podsećati da na neki način i zbog njih volim što sam odabrala baš Banjaluku. Nisam nostalgična osoba i lako prihvatam promene, ali ono što bih jedino volela da mi je nadohvat ruke je porodica.

piše : Marina Majkić Miletić

izvor : banjaluka.net