ПРОФЕСОРКА КЊИЖЕВНОСТИ ЖИВИ СВОЈЕ СНОВЕ: Слађана Симић иза себе има двије збирке поезије и Међународну награду (ФОТО)
СЛАЂАНА Симић, професорицa књижевности, има само 25 година, а иза себе веће има двије књиге, збирке поезија, ”Део душе” и ”Ако се икад вратиш”, а круна њеног рада је награда Међународног литерарног стваралаштва. Њу од миља сви зову надимком, Слађа или Ружа (иако то апсолутно нема никакве везе с њеним именом, али има са писањем), долази из Лазаревца, Србије, и испричала нам је о љубави, поезији и људима.
Како је настала потреба за писањем код тебе, и можеш ли нам рећи нешто више о својим књигама „Ако се икада вратиш“ и „Део душе“?
Бранко Миљковић је рекао да свака песма почиње с кнедлом у грлу и да је песник одувек био онај који у другима лечи болест од које сам умире. Тако су, заправо, настале и моје књиге. Не могу да лажем и да кажем како одувек пишем, јер не пишем, моје писање је дошло у тим ”прелазним” годинама, када више нисам ни била дете, нити тинејџерка, негде између врцаве девојке која је морала преко ноћи да сазри. Како бих могла поново да продишем, како бих самој себи олакашала бол која ме је тада сустигла изгубивши блиску особу, своје прве стихове, посвећење тој особи, стављала сам на папир, миц по миц, настале су збирке, не само елегије, него прожимања песама љубавног и родољубивог карактера.
Које елементе протежеш у свом писању, шта те инспирише, и проналазиш ли Бога у свом таленту?
Прва збирка ”Део душе” је настала 2019. када сам имала двадесет година и по самом стилу писања је пропорционална годинама, друга је настала две године касније, у њој је стил доста зрелији него у претходној. Састоје се од песама, као и страница дневника, који сам водила, као и писама које никада нису стигле на адресу оног коме је писмо и намењено. Љубав. Љубав је покретач свега. За све је потребна љубав. Наравно, у песмама које су елегије, главни елемент је туга и жал за особом која није више међу живима, али је и те како присутна у нашим животима. Заправо, она живи кроз моје песме. Такође, као и сваког песника, поред свега наведеног, инспирише и живот, гледам људе, ситуације у којима се налазе, запишем их често, љубав и према земљи у којој живим. Одневдано сам открила да, бар како кажу, одлично пишем и песме за децу (не волим да сама говорим о својој поезији, то остављам другима). Наравно, таквог сам мишљења да Он за нас има одређени план, и да све долази онда када Он одлучи да је време за то. Често нисмо свесни колико смо пута заштићени од свачега, иако нам се у том тренутку то не чини. Захвална сам Му на свему што ми је дао и ономе што није, јер тако је требало, а само Он зна разлог свему томе, а ми не треба да залазимо у исте. Сматрам да ово и јесте дар од Њега, а на мени је да га негујем и оставим нараштајима на читање и памћење.
Можеш ли са нама подијелити неки дио, своје наравученије о неодустајању? Шта је оно што те увијек гура напријед?
Написала сам да увек имамо два пута, један иза затворених врата и спуштених ролетни и отворених врата. Мој је био овај други. Прву промоцију сам започела: ”Са прошлошћу се живи, а не животари. Једно је живети У прошлости, а друго СА прошлошћу и тек када схватимо ову другу паролу, бићемо излечени од исте”. Чини да се данас лако одустаје, од свега, али заиста треба пронаћи ту неку мрву у себи, која ће нас терати напред, па иако нас нико не погура, погураћемо се сами на тобогану живота, зар не? Оно што мене увек гура напред јесте породица. Увек су ми ветар у леђа, моје руке које ме спуштају низ тобоган, кад застанем и они који ме дочекају раширених руку. Њима све посвећујем.
Да ли би вољела да видиш неку промјену у људима, и која би то била, и да ли би ти вољела нешто промијениш?
Волела бих да видим више емпатије. Нисмо свесни колико смо постали робови дигиталног света, сајбер насиља који је све учесталии, младе треба научити да дигитални свет могу искористити на потпуно другачији начин. Радим посао који захтева да сам у сталном контакту са младима, те се заиста и трудим да бар мало допринесем тој промени, да знају да лепа реч и гвоздена врата отвара, да ако немамо нешто лепо да кажемо неком, не морамо га омаловажавати. Да живот није ниједна друштвена мрежа и да су различитости и несавршености потпуно нормалне ствари.
Како би вољела да излажеш своју поезију?
Баш овако како и радим. Можда ће неко помислити да сам контрадикторна, али ето, путем Интернета можемо читати. Ја своју поезију пласирам на друштвеним мрежама, тако сам започела 2019. и тако је остало. Да ли бих данас можда урадила другачије?-Можда, али нисам сигурна. То је она лепша страна свега. Наравно, ништа не може заменити штампано издање и ништа ми није драже но када одем у библиотеку, а тамо ми саопште да су моје књиге узете на читање. За мене је то велика част. Даће Бог да их буде што више и што више промоција, јер контакт с људима, разговор о књижевности ме увек развесели.
Кад не би била писац, шта би била?
Професорка књижевности. То и јесте мој позив којим се сваким даном све више радујем.