“Jugo ide u Ameriku” stigao na SFF: Tražila se karta više !

Na Sarajevo Film Festivalu prikazan je dokumentarac „Jugo ide u Ameriku“, priča o dvojici mladih autora koji su u jugoslovenskom automobilu prešli Ameriku od Njujorka do Los Anđelesa.

„Jugo ide u Ameriku“ su svi želeli da gledaju. Projekcija je bila rasprodata, jedva smo našli kartu da film pogledamo opet i zabeležimo reakcije publike.

A publika u Sarajevu je dobacivala, smejala se i prepoznavala sopstvene uspomene. Jer Jugo, očigledno, još uvek ima šta da kaže.

Postoje automobili koji su prevozna sredstva i automobili koji su, iz nekog razloga, postali nešto mnogo veće od toga. Jugo je, barem na prostoru bivše Jugoslavije, odavno prešao granicu između automobila i kulturnog artefakta. U Americi je bio predmet podsmeha, u Jugoslaviji predmet svakodnevice, a danas je negde između mema, nostalgije i pokretnog muzeja.

Upravo su to pokušali da provere Filip Grujić i Aleksa Borković, dvojica mladih autora iz Srbije koji su seli u Jugo i krenuli preko Amerike, od Njujorka do Los Anđelesa.

Njihov dokumentarni film „Jugo ide u Ameriku“ prikazan je na Sarajevo Film Festivalu u okviru dokumentarne selekcije. Projekcija je bila rasprodata, ispred sale se tražila karta više, a unutra se dogodilo nešto što dokumentarnim filmovima ne pripada baš uvek: publika se glasno smejala.

I to ne zato što je film pravljen kao komedija.

Naprotiv. Smeh je dolazio iz prepoznavanja.

U Sarajevu, gradu koji i dalje ima Titov trg, Muzej „Valter brani Sarajevo“ i čitav niz mesta na kojima Jugoslavija nije samo istorija iz udžbenika, Jugo nije morao posebno da se objašnjava. Dovoljno je bilo da se pojavi na ekranu i već je imao publiku.

A onda su se pojavili Filip i Aleksa i priznali da su nervozni.

„Pomalo smo nervozni što se film prikazuje ovde, jer ljudi ovde znaju mnogo više o Jugu nego u Kopenhagenu, Aziji i drugim mestima. Svako ima neku svoju priču, a kada se te priče upletu, onda i nama noge drhte“, rekao je Aleksa.

Iz publike je ubrzo stiglo: „Aplauz za Juga!“

I to je, zapravo, bila najbolja najava za film.

Jugo kao vremenska mašina

Ideja filma na papiru zvuči gotovo kao vic: dvojica momaka iz Srbije kupuju Jugo u Americi i kreću na put preko kontinenta. Ali što više kilometara prelaze, postaje jasnije da njihov automobil nije samo rekvizit.

Jugo je ovde vremenska mašina.

On iz automobila pretvara ljude koje sreću u sagovornike, slučajne prolaznike u čuvare tuđih sećanja, a jednu prilično neobičnu vožnju u priču o tome kako se jedan mali automobil iz Kragujevca uopšte našao u američkoj pop kulturi.

Autori nisu znali šta ih čeka.

„Nismo znali kako će ljudi reagovati“, rekao je Filip. „Mi smo ga, za početak, gledali 40 godina na ulicama.“

Ali onda su počeli da im prilaze Amerikanci.

I to ne samo oni koji su Jugo zaista vozili ili ga videli osamdesetih.

„Nama su prilazili ljudi koji imaju 20 ili 30 godina“, kaže Filip. „Na neki način, to što je Jugo postao deo pop kulture i što je bio takav fenomen održalo ga je u nekim nišama.“

Najzanimljiviji deo je što ljudi nisu samo prepoznavali automobil. Imali su priče.

„Da li je priča stvarna ili izmišljena, to sada ne znam – verovatno i jedno i drugo – ali zaista je bilo mnogo ljudi koji su reagovali i želeli da podele neku svoju priču.“

Jugo je poslednji put uvezen u SAD 1985. godine. Četrdeset godina kasnije, dvojica autora iz Srbije otkrila su da je automobil i dalje negde tamo, u kolektivnom američkom sećanju.

Samo je promenio adresu.

„Da li ste u nekom trenutku želeli da ubijete jedan drugog?“

Ako film ima romantičnu ideju o prijateljstvu, putovanju i nostalgiji, stvarni put je, očekivano, imao i manje romantične momente.

Na pitanje da li su u nekom trenutku poželeli da ubiju jedan drugog, odgovor je stigao gotovo istovremeno:

„Naravno.“

„Da.“

Najgori deo puta, ispostavilo se, nije bila birokratija, mehanika ili činjenica da voze automobil koji je već postao istorijski eksponat.

Bila je – vrućina.

„U jednom trenutku smo stvarno mislili da ćemo izgubiti razum“, rekao je Filip. „U Oklahomi ti nekako proključa mozak i ne postoji nijedan način da se rashladiš.“

Tu je bio i krov koji je trebalo da bude neka vrsta pomoći, ali nije baš ispunio očekivanja.

„Imali smo ovaj čudan stakleni deo krova, koji je zapravo plastični deo krova i samo je dodatno otežavao situaciju. Činjenica da nam polako nestaje kosa na temenu takođe nije pomogla kada nas sunce udara direktno.“

Ipak, ako je put bio test prijateljstva, položili su ga.

„Što se tiče naših odnosa, oni su se, zapravo, što je najčudnije, samo gradili i gradili. Imali smo uzajamnu podršku i razumevanje za ispade, čudne svađe, možda i neka vikanja u trenutku, ali smo stvarno funkcionisali kao tim.“

A onda dolazi rečenica koja bi mogla da bude sažetak čitavog filma:

„Bili smo svesni da smo zajedno u tome i da ne možeš nekoga da ostaviš među, ne znam, zmijama u Arizoni. Prosto, nije okej, a ni osiguranje to ne pokriva.“

Amerika, ali iz Juga

Putovanje kroz Ameriku neizbežno je postalo i putovanje kroz stereotipe o Americi.

Njujork, Srednji zapad, Teksas, različiti ljudi, različiti temperamenti.

„Njujorčani sa kojima smo radili tokom filma bili su prilično iznenađeni kada smo im pričali o Niku Bajgrejvu iz Kolambusa, sa Srednjeg zapada“, rekao je Filip. „On je prema nama bio toliko ljubazan i gostoljubiv da su Njujorčani mislili da je prevarant.“

Srednji zapad je, prema njihovom iskustvu, bio drugačiji.

„Bili su otvoreni prema nama i nisu nam otvorili samo svoje domove već i svoje vreme, a vreme u Americi posebno ima svoju cenu.“

Ali pravi kulturni šok dogodio se kada su shvatili da Amerikanci, barem u delovima zemlje kroz koje su prolazili, imaju vrlo specifičan odnos prema hrani.

„Ono što mi je bilo najneverovatnije i najčudnije na tom delu puta jeste to što tamo prže sve.“

Jeli su pohovane krastavce.

„A mi smo želeli obične krastavce.“

Aleksa se nadovezao:

„Lakše je pronaći prženu hranu nego svežu, neću da lažem.“

„Možda. Nisam stručnjak za poljoprivredu, ali nema mi smisla“, zaključio je Filip.

U sali u Sarajevu, naravno, usledio je smeh.

„Nisam mogao da skinem osmeh sa lica“

Možda je upravo reakcija publike najbolje pokazala šta film radi.

Jedan gledalac nije imao pitanje. Imao je uspomenu.

„I ja sam se nekada vozio u Jugu“, rekao je, a zatim pokušao da objasni zašto mu je film toliko prijao.

„Nisam mogao da skinem osmeh sa lica.“

Zamislio je svoje prijatelje u automobilu „upitnog stanja“, sa onim poznatim balkanskim principom: šta god da se desi – desi se.

„Osetio sam tu emociju prijateljstva, zajedništva i jednostavno želje za dobrim vremenom.“

To je možda najpreciznija definicija filma „Jugo ide u Ameriku“.

Nije to film o automobilu.

Automobil je samo izgovor.

Crveni Jugo nije uspeo da pređe Atlantik

A tu je i priča o Jugu koji je trebalo da bude u filmu, ali nije uspeo ni da napusti Balkan.

Plan je bio da svoj automobil prebace preko okeana. Nije išlo.

„Naišli smo na zid birokratije i to je zapravo sprečilo uvoz Juga“, objasnio je Filip.

Vize, papiri, budžet, špediteri, oprečne informacije – sve ono što zvuči kao vrlo dosadan deo pravljenja filma postalo je deo same avanture.

Na kraju su imali sedam dana da pronađu drugi Jugo u Americi.

„Ovaj Jugo smo pronašli preko Fejsbuka. Kada smo otputovali, čak ga nismo ni videli i nismo znali da li je u voznom stanju.“

Tu ponovo nastupa Nik Bajgrejv.

Čovek iz Ohaja prešao je oko 1.100 kilometara do Pensilvanije i nazad kako bi proverio automobil.

„Ponovo je prijateljstvo uskočilo i upravo zahvaljujući njemu taj Jugo je uopšte stigao do nas i omogućio nam da počnemo snimanje.“

A cena?

3.800 dolara.

„To je zapravo bio najjeftiniji Jugo koji smo mogli da pronađemo u Americi.“

Danas, kažu autori, cena Juga u Americi ide i preko 10.000 dolara.

Drugim rečima, ono što je nekada bilo jeftin automobil koji biste rado zamenili nečim boljim sada je kolekcionarski predmet.

Istorija ima smisao za humor.

Film je nastao tek u montaži

I možda najzanimljiviji deo priče nije ono što su snimili, već ono što su morali da izbace.

Na putu su proveli oko 50 dana i vratili se sa više od 80 sati materijala.

„Generalno smo pustili da se život na putu događa“, objasnio je Aleksa.

Filip je trebalo da ne obraća pažnju na kameru, već da živi putovanje, dok je Aleksa bio posmatrač.

A onda je počela montaža.

Sa montažerkom Kristinom Todorović proveli su godinu i po dana.

Film su napravili – pa bacili.

Ponovo ga napravili – pa opet bacili.

„Tri puta smo krenuli ispočetka filma“, rekao je Aleksa. „Ovo što gledate je treća verzija.“

Drugim rečima, „Jugo ide u Ameriku“ nije nastao onda kada je automobil krenuo iz Njujorka.

Nastao je tek kada su autori odlučili šta od tih 80 sati zaista žele da ostane.

A šta se dogodi kada se put završi?

Najlepši odgovor možda je došao kada ih je neko pitao šta im je putovanje donelo.

„Bilo je neverovatno iskustvo zbližavanja, naravno, jer provodite 24 sata dnevno sa tim ljudima.“

Ali postoji i druga strana.

„Bilo nam je veoma žao kada se put završio, jer je to kao da je jedan deo vas jednostavno umro.“

Ovakvo putovanje, kažu, može da se uradi samo jednom.

„Drugi put bi bio pokušaj da ponovo napravite nešto što se već dogodilo, a to je potpuno drugačije.“

I upravo tu film, sasvim neočekivano, prestaje da bude samo priča o Jugu.

Postaje priča o prijateljstvu, odrastanju i onom čudnom osećaju koji nastane kada se završi nešto što ste dugo čekali.

„Na kraju se zapitate: ‘Dobro, šta sad?’“

U publici je, posle toga, neko dobacio da je svako imao trenutak kada mu je krenula bar jedna suza.

„Dve suze ukupno“, odgovorio je neko.

„Dve, tri.“

„Jednu smo podelili.“

„Kao kinesku hranu.“

Opet smeh.

„Miris automobila iz detinjstva“

Najbolji deo priče o Jugu možda se dogodio tek nakon što je film završen.

Jer ljudi i dalje prilaze autorima.

U Beogradu im je jedan gledalac ispričao priču o čoveku koji navodno krade samo crvene Jugo automobile po Novom Sadu. Čak ima i Fejsbuk stranicu, fotografiše se sa ukradenim automobilima i vozi ih.

Takođe, ljudi koji kada su odrasli nikada nisu imali Jugo pričali su im o mirisu automobila iz detinjstva.

O automobilu kojim su ih vozili roditelji.

O putovanjima na more.

O nečemu što je ostalo negde u čulnom sećanju, čak i kada su detalji odavno izbledeli.

I tu se možda krije razlog zbog kog je Jugo uspeo da pređe Atlantik mnogo uspešnije nego što bi njegov proizvođač ikada mogao da zamisli.

„Ljudi nam prilaze ne samo u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj već i u Kopenhagenu“, rekao je Filip.

„Svi se sećaju nekog mirisa auta iz detinjstva koji su njihovi roditelji, ili ako nisu imali sreće, neki drugi ljudi sa kojima su odrastali vozili.“

To je možda ono što Jugo danas zapravo predstavlja.

Ne Jugoslaviju kakva je bila, niti Ameriku kakva je zamišljena iz jugoslovenskog ugla.

Nego nešto mnogo ličnije: uspomenu koju nismo znali da imamo dok nam neko nije pomogao da je ponovo pronađemo, prenosi Danas.

A u Sarajevu, gde se prošlost ionako stalno vraća u razgovor, automobil koji je nekada bio sinonim za skromnost, kvarove i šale na sopstveni račun uspeo je da izazove nešto mnogo jednostavnije. Pun bioskop.

izvor : banjaluka.net