Mufloni se sudaraju brzinom koja bi ubila čoveka, a sve da bi osvojili ženku: Kako preživljavaju udarce

Tokom jesenje sezone parenja, dva mužjaka američkog muflona suočavaju se na padini. Podignu se na zadnje noge, a zatim se bace jedan na drugog.

Svaka životinja kreće se brzinom od približno 32 kilometra na sat u trenutku sudara, tako da je njihova relativna brzina još veća. Zvuk udarca odjekuje nadaleko kroz otvoreni predeo. Zatim se povuku, neko vreme stoje i ponove sve ispočetka.

Teško je preuveličati razmere oružja kojim se služe. Rogovi odraslog mužjaka mogu da teže i do 13,6 kilograma. To je otprilike jednako ukupnoj težini svih ostalih kostiju u njegovom telu. Mužjak muflona praktično zamahuje velikim delom sopstvenog skeleta prema glavi druge životinje.

I to ne radi samo jednom. Posmatrači su zabeležili nadmetanja koja su trajala gotovo čitav dan, uz sudare na svakih 10 ili 15 minuta. Sve dok jedan mužjak konačno ne odustane.

Većina mužjaka nikada ne stigne tako daleko

Pre nego što se pozabavimo anatomijom, vredi primetiti koliko su zapravo retki sudari punom snagom. Mužjaci ne brane teritoriju. Oni se nadmeću za pristup ženkama. Njihov položaj u hijerarhiji mužjaka određuje ko će se pariti.

Veličina rogova dovoljno pouzdano odražava starost i fizičko stanje mužjaka da može da posluži kao signal. To znači da oni mogu da saznaju većinu onoga što im je potrebno o suparniku samo posmatrajući ga.

Zato se uobičajeni susret završava tako što se jedna životinja povuče. U studiji objavljenoj 2006. u časopisu Animal Behaviour, istraživači koji su proučavali populaciju u Alberti, praćenu tokom dužeg perioda, zabeležili su hiljade susreta među mužjacima.

Utvrdili su da je do direktnih sudara glavama dolazilo u svega oko dva odsto slučajeva. Gotovo svi ostali susreti svodili su se na pokazivanje snage, manje intenzivno potvrđivanje nadmoći i povlačenje slabijeg mužjaka.

Do eskalacije borbe, kakvu viđamo u dokumentarnim filmovima o divljim životinjama, uglavnom dolazi između mužjaka čiji su rogovi toliko slični da nijedan ne može unapred da proceni ishod sukoba.

Ovaj sistem, međutim, nije tako jednostavan kao što bi se na osnovu hijerarhije moglo zaključiti. U studiji objavljenoj 2002. u časopisu Proceedings of the Royal Society B, istraživači su analizom DNK utvrđivali očinstvo u jednoj divljoj populaciji.

Otkrili su da su mlađi mužjaci bili očevi približno polovine jagnjadi. To su postizali tako što su zaobilazili krupnije mužjake, umesto da ih pobede u borbi. Pobediti u nadmetanju jeste jedan od načina da se dođe do parenja, ali nije i jedini.

Šta se događa u lobanji mužjaka

Kada mužjak primi udarac, rog preuzima prvi deo opterećenja. Njegov spoljašnji omotač sastoji se od keratina, istog proteina od kojeg su izgrađeni ljudski nokti. Keratin je raspoređen u slojevima prožetim mikroskopskim cevčicama. Takva struktura omogućava materijalu da se deformiše pod opterećenjem i rasporedi energiju, umesto da je direktno prenese dalje.

Koštano jezgro ispod omotača nije puno, već je porozno, a moglo bi da bude važnije od samog roga. U studiji objavljenoj 2016. u časopisu Acta Biomaterialia, istraživači su simulirali udarac prilikom sudara.

Otkrili su da sunđerasta kost unutar jezgra roga apsorbuje znatno više energije nego keratin koji je okružuje. Mužjaci takođe uglavnom primaju udarac čelom i masnim jastučićem između osnova rogova, a ne njihovim vrhovima.

I sama lobanja praktično je udvostručena. Čeoni sinusi su uvećani i ispresecani tankim koštanim pregradama. Tako se između spoljašnje površine glave i moždane komore nalazi sloj vazduha i mreža koštanih pregrada.

Inženjeri bi u tome prepoznali logiku zone gužvanja automobila. Cilj nije da struktura bude potpuno kruta, već da popušta polako i kontrolisano, trošeći energiju pre nego što ona stigne do nečeg važnog.

I ostatak tela doprinosi bezbednosti mužjaka. Ono što zaista oštećuje mozak, barem kod ljudi, jeste uvrtanje glave koja se naglo pomera i rotira na vratu.

Mužjak zadaje udarac tako da su mu lobanja i kičma poravnate, dok ih podupiru snažan vrat i debeli ligament koji se proteže od glave do ramena. Zbog toga se sila prenosi duž te linije, umesto da naglo zavrće glavu u stranu. Simulacija je pokazala isto: bez porozne kosti u jezgru roga, glava bi se pri udaru uvrtala mnogo više.

Da li mužjaci prolaze bez posledica?

Dugo se pretpostavljalo da su životinje koje se sudaraju glavama, zahvaljujući svim ovim prilagođavanjima, praktično imune na povrede. Slično se nekada tvrdilo i za detliće, sve dok studija objavljena 2022. u časopisu Current Biology nije analizirala njihov udarac kljunom. Zaključeno je da lobanja funkcioniše kao čekić, a ne kao zaštitna kaciga.

Istraživači koji su proučavali mozgove goveda i srodnih životinja koje se udaraju glavama pronašli su fosforilisani tau. To je protein koji se nakuplja kod ljudi izloženih ponovljenim udarcima u glavu.

Studija objavljena 2022. u časopisu Acta Neuropathologica jasno je zabeležila njegovo prisustvo kod mošusnih goveda, koja se sudaraju još snažnije, dok je kod muflona pronađen u manjim količinama.

Autori su sopstvene rezultate opisali kao preliminarne. Uzorak je bio mali, tako da je reč o otvorenom pitanju, a ne o konačnom zaključku. Nalazi ukazuju na to da su zaštitni mehanizmi muflona veoma dobri, ali ne nužno i savršeni.

To bi bilo u skladu sa načinom na koji prirodna selekcija zaista funkcioniše. Ona ne optimizuje životinju za udobnost niti za dugu i mirnu starost. Njen cilj je potomstvo.

Mužjak koji pobedi u sezoni parenja i zbog toga snosi određene kumulativne posledice u kasnijim godinama ipak je bio uspešniji od mužjaka koji je ostao nepovređen, ali se nikada nije pario. Zaštitni mehanizmi razvijaju se samo onoliko koliko to zahteva takva računica.

Mislim da naša sklonost da pretpostavimo suprotno govori nešto o nama samima. Vidimo životinju koja je očigledno građena za određenu aktivnost i zaključujemo da ona zbog toga ne može da pretrpi štetu, jer bismo voleli da priroda sve dovodi u ravnotežu.

Mužjaci preživljavaju sudare koji bi ubili čoveka, što je zaista neobična i fascinantna činjenica o njima. Ali preživeti ne znači i proći bez posledica.

izvor : Skot Travers, saradnik Forbes