Novac Evropljana sve više odlazi u gigante preko okeana: Evropa radi, američki AI se gradi

Za objašnjenje jaza u razvoju američke i evropske AI industrije čini se da nema bolje ilustracije od ove. Ocem modernog rizičnog kapitala, takozvanim venture capital fondovima, smatra se Žorž Doriot, rođeni Parižanin.

On je, naime, tek godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata, 1946. osnovao ARDC, kompaniju koja se bavila ulaganjem u mlade i perspektivne firme, rizikujući tako kapital u zamenu za visoke prinose. Jer veliki rizik sa sobom nosi uvek i veću dobit, ukoliko do nje dođe. I obrnuto.

Ali, pogađate, Doriot kompaniju nije osnovao u Francuskoj, nego u Sjedinjenim Državama. Njeno puno ime bilo je American Research and Development Corporation. Evropa se tada još uvek bavila sanacijom ratnih razaranja i koračala ka zlatnim godinama „države blagostanja“, a Doriot se otisnuo u ulaganja u rizik.

Analogija sa nedavnom izjavom Kristin Lagard više je nego očigledna. Jaz između razvoja američkog i evropskog tehnološkog tržišta je sve veći i očigledniji. A jedan od važnih razloga leži i u sklonosti ka riziku. Pa i u ulaganju u fondove rizičnog kapitala.

Evropska štednja, SAD ulaganja

Evropa nema problem sa nedostatkom novca i kapitala. Ali očigledno prva žena Evropske centralne banke ima problem sa time gde taj novac odlazi. Naime, njeno upozorenje od prošle nedelje ticalo se toga da se iz evropske štednje finanira procvat AI u Sjedinjenim Državama.

Ona je iznela podatak da je to više od 440 milijardi evra i da stari kontinent ne dobija korist srazmernu tom ulaganju. Naprotiv, kompanije u SAD iz ove oblasti vrtoglavo rastu. Neuporedivo brže od evropskih.

„Kompanije se grade na nekom drugom mestu. Prošle godine, Sjedinjene Države stvorile su 59 značajnih AI modela, Kina 35, a Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo po jedan“, ilustrovala je Lagard ovaj jaz.

Prema najnovijoj analizi ECB-a, domaćinstva u evrozoni su u maju 2026. držala gotovo 10.000 milijardi evra u depozitima u bankama. To je trećina ukupne finansijske imovine koja se čuva u bankama. U SAD-u je to, sa druge strane, samo 11 odsto. Dakle, malo više od desetine. Dodatno, konzervativnost Evropljana ogleda se i u činjenici da oko 80 odsto domaćinstava u EU ne poseduje akcije, obveznice niti ulaže u investicione fondove.

Razlog za to nije nedostatak novca za štednju. Nego nepoverenje u takva ulaganja i previše rizika za njihov ukus. Zato više od 60 odsto domaćinstava u Evropi višak investira u nekretnine.

A oni koji su skloniji riziku, odnosno žele da ulažu u AI kompanije, radije to čine u one američke, nego u tehnološke kompanije u Evropi.

Gde počinje evropsko zaostajanje

Istraživanja kažu da Evropa značajno zaostaje za Sjedinjenim Državama kada se govori o infrastrukturi za razvoj i primenu AI. Lagard navodi da se u SAD nalazi oko 75 odsto globalnih kapaciteta za AI, dok Evropa ima samo pet odsto.

Evropsko zaostajanje, međutim, nije u tome što onda nema dovoljno ideja, talenata ili startap kompanija. Naprotiv, AI kompanije u početnoj fazi razvoja mogu se uporediti sa onima iz SAD-a. Tu Evropa apsolutno drži priključak.

Ali problem nastaje kada ta kompanija krene u ekspanziju. Odnosno jaz se javlja kod pretvaranja uspešnih startapa iz malih ili srednjih u velike kompanije, one koji mogu osvojiti globalno tržište i konkurisati američkim.

Zastoj nastaje zbog nespremnosti ulagača da ulože više stotina miliona evra u takve rizične investicije. Jer statistika nije bajna, pokazuje da jedva više od jedna među 10 inovativnih kompanija uspe. Ostali propadnu u ranoj fazi razvoja.

Prema podacima Evropske investicione banke, evropske kompanije i kompanije iz područja Silicijumske doline prikupe približno iste iznose kapitala u prvih pet godina, ali nakon toga sledi razilaženje. Jer kada se uzme desetogodišnji period, onda Evropa kaska za SAD znatno.

Zato među 10 najvećih kompanija dominiraju one iz Sjedinjenih Država, eventualno im se primiče Kina. One po veličini višestuko nadmašuju 10 najvećih kompanija sa područja Evrope.

Šta koči razvoj AI u Evropi

Odgovor izgleda jednostavno. Što zbog svojih rigidnijih propisa, što zbog navika i odnosa prema preuzimanju rizika, Evropljani su daleko manje spremniji na hazard. Njihova ulaganja su daleko opreznija nego u SAD-u, a sklonost ka riziku manja. Zato VC fondovi u SAD-u mnogo lakše i jednostavnije ulažu više stotina miliona evra u kompanije koje imaju veći potencijal da postanu globalne.

Zato uostalom i štednja Evropljana odlazi više u kompanije u SAD-u, jer su one „preživele“ početnu krizu rasta i daleko su im veće šanse da ostvare vrtoglavi uspeh.

Evropa je, objašnjavaju finansijski stručnjaci, bankocentrična. U njoj se višak kapitala i dalje radije ulaže u depozite, nekretnine i daleko manje rizična ulaganja. Možda je prinos manji, ali je sledstveno tome i daleko manji rizik od propasti investicije.

Ima i nečega do regulative koja je u Evropi strožija, pogotovo kada je reč o ulaganjima penzijskih fondova i osiguravajućih kuća. Jer oni su najveći ulagači u VC fondove koji onda njihov novac investiraju u startape. Sa druge strane, takvi fondovi u Evropi, u čijim rukama je štednja građana, ulažu u sigurnije investicije.

EU prepoznaje problem

Pre 2022. ogromnu većinu ulaganja u evropske rastuće startape činili su američki VC fondovi. U toj godini, međutim, zbog rasta inflacije i posledično povećanja kamatnih stopa, te investicije su oslabile, zbog čega se jaz počeo dodatno povećavati. Pogotovo u segmentu prelaska iz početne faze razvoja u fazu brzog rasta i izgradnje velike kompanije konkuretne u svetskim okvirima.

Drugim rečima, u toj fazi, dobar deo evropskih startapa proda se američkim firmama ili se iseli na tlo Sjedinjenih Država.

VC fond Lejkstar procenjuje da će samo u Nemačkoj ovaj jaz iznositi oko 100 milijardi evra godišnje sve do 2040. Zatvaranje ovog jaza zahtevalo bi veliki skok u obimu finansiranja kompanija u fazi rasta.

Među 100 najvećih VC fondova, čak 77 ima sedište u SAD. Penzijski fondovi prednjače kao njihovi najveći investitori. Tu su, onda i univerzitetske fondacije i zadužbine.

Izuzev preduzetničke kulture koja je u SAD-u daleko naprednija, razliku čine i propisi, odnosno regulatorni okvir. Naime, u Evropi postoje ograničenja kada je reč o ulaganjima penzijskih ili osiguravajućih kuća. Zbog tih ograničenja u Evropi ovakvi fondovi imaju manju mogućnost da ulažu u rizične investicije.

Komplikovanije su i procedure za osnivanje VC fondova, a i poreski tretman nije jednako podsticajan kao u Sjedinjenim Državama. Penzijski sistem se, takođe, znatno razlikuje. A i EU je ipak savez različitih članica -od ekonomskog razvoja, preko birokratskih procedura i regulative, pa do finansijskih tržišta.

izvor : Forbes.rs