Porođaj kod kuće: Gde se završava sloboda izbora, a gde počinje rizik !

Veliku pažnju na društvenim mrežama nedavno je privukla vest o tome kako se jedna influenserka porodila kod kuće. Pored čestitki i lepih želja, mnogi su se zapitali i da li je takva odluka ispravna, koliko je rizična po zdravlje žene i šta sve može da pođe po zlu.

Porođaj kod kuće za jednu ženu može da predstavlja slobodu, privatnost i osećaj da će konačno ona odlučivati o sopstvenom telu. S druge strane, to može biti i način da izbegne sve ono čega se najviše plaši. Porodilište, medicinske intervencije, gubitak kontrole ili loše iskustvo drugih žena.

„Potpuno prirodan“ pristup zato nije samo medicinsko pitanje. Iza njega mogu da stoje nepoverenje prema zdravstvenom sistemu, prethodna iskustva, strah od akušerskog nasilja, potreba za autonomijom, ali i uverenje da se uz dovoljno pripreme rizik može držati pod kontrolom.

Naša sagovornica, psihološkinja, upozorava da tada žena može početi da bira između dva straha. Straha od porodilišta i straha od onoga što porođaj kod kuće može da donese. S druge strane, gotovo tri decenije iskustva ginekologa akušera s kojim smo razgovarali, pokazuje koliko brzo porođaj može da izađe iz planiranog toka.

„Potpuno prirodno“ zanemaruje sve rizike

Doktor Predrag Mitrović, ginekolog i akušer, za Forbes Srbija kaže da je tema porođaja kod kuće poslednjih godina sve popularnija.

Konceptom „potpuno prirodnog“ se zanemaruju rizici koji su sa sobom u prošlosti nosili ogroman procenat komplikacija i smrtnih ishoda kod majke i deteta, a koje danas nemamo zato što se porođaji obavljaju u zdravstvenim ustanovama uz adekvatan nadzor i mogućnosti da se problemi na vreme uoče i reše.

„Kada se zanemare ovi realni problemi i rizici onda možete upasti u zamku da slušate idilične i emotivne priče. Promoteri ove teme najčešće nikada ne pominju ništa od problema koji su realni u svakodnevnom životu ljudi koji rade u porodilištima. Neću da negiram brojne primedbe o tretmanima koje neke žene imaju.

O preteranoj upotrebi medicinskih procedura u nekim situacijama kada to nije neophodno kojima se pribegava iz više tehničkih ili razloga komfora medicinskog osoblja… Ima puno prostora da se promene neki šabloni ponašanja i neke stare prakse koje smetaju porodiljama. Potrebno je samo dobro da čujemo jedni druge“, navodi Predrag.

Ipak i pored svih primedbi koje, kako kaže, mogu biti manje ili više opravdane, nikada ne bi prihvatio da porođaj obavi u kućnim uslovima.

„U našem društvu ta pojava nije ni zakonski uređena. Ne postoji određeni protokol ponašanja šta se radi kada se stvari zakomplikuju. U nekim zemljama zapadne Evrope gde takva praksa postoji definisano je koja je ustanova nadležna da primi takvog pacijenta, obaveštena da se odvija porođaj van bolnice i spremna da se uključi u slučaju potrebe. Postoji i pripravno vozilo hitne pomoći za slučaj potrebe…“, objašnjava.

Šta sve može da pođe po zlu

Šta sve može da pođe po zlu? Spisak nije kratak. Iako se, kako kaže, ovakve situacije na sreću retko dešavaju, ipak su moguće.

„I žena koja je već rađala prirodno u nekom momentu zbog svoje bezbednosti ili rizika po plod može završiti na hitnom carskom rezu. I kod potpuno zdrave žene u bilo koje doba tokom porođaja može doći do obilnijeg krvarenja.

Bilo da je u pitanju prevremeno odlubljivanje posteljice ili neki drugi razlog, neadekvatan intenzitet kontrakcija materice koji može ugroziti plod, problemi sa pupčanikom koji akutno mogu smanjiti protok krvi do bebe i dovesti je u opasnost…

Ovo su samo neki od problema kada morate reagovati u minutima sa uigranim timom. Tada svako ima svoj zadatak koji mora brzo da obavi da bi se izbegao tragičan ishod“, kaže Predrag.

Ipak, ukoliko se žena odluči na ovaj korak, u kućnim uslovima, ona preuzima svu odgovornost na sebe. I to, kako ističe, samo zato što sistem nije uredio ovu temu. Iz tog razloga, Mitrović smatra da je poverenje između lekara i trudnice veoma važno.

„Tokom tih devet meseci ima puno vremena da se razgovara o svim temama koje se tiču zdravlja majke i ploda kao i načina kako je najoptimalnije planirati porođaj. Izabrani ginekolog, pogotovo ako je i akušer, je taj koji treba da pruži sve informacije i odgovori na sva pitanja.

Ako se u tom periodu ostvari dobra komunikacija onda je poverenje koje se izgradi ključ za sve probleme. Uvek kažem svojim pacijentkinjama da igramo za isti tim i da je bezbednost nje i njene bebe primarna stvar o kojoj vodim računa. A sve želje koje žena ima vezano za svoj porođaj, a ne utiču na bezbednost, su dobrodošle“, objašnjava Predrag.

Ko prisustvuje porođaju kod kuće

U prodilištu tim koji prisustvuje prirodnom porođaju čine: akušer i babica, pedijatar neonatolog i pedijatrijska sestra, a ako je porođaj obezboljen tu su i anesteziolog i anestetičar.

„Pitanje je bilo – ko treba da prisustvuje porođaju ako se žena odluči za porođaj kod kuće – pa onda sami pronađite odgovor.

Tokom porođaja može doći do značajnijih krvarenja, padova u krvnom pritisku ili ređe i skokova kada moramo uključivati najčešće samo infuzione rastvore, ali ponekad i lekove i krv. U kućnim uslovima to nije moguće“.

Minuti mogu dovesti do tragičnog ishoda

Doktor u razgovoru za Forbes Srbija navodi i nekoliko situacija koje mogu biti toliko hitne da je, kako je kazao, 10 minuta previše vremena.

„Može se dogoditi da, kada glavica bebe nije dovoljno spuštena u karlicu, pri nekom pokretu ploda pupčanik sklizne ispred glave koja ga potom pritisne i onda protok krvi kroz njega prestane. To u minutima može dovesti do tragičnog ishoda. To je važno na vreme prepoznati, što obično vidimo po promeni srčanog ritma na CTG monitoru.

Prevremeno odlubljivanje posteljice pre rođenja deteta takođe dovodi do istog problema, s tim što krvarenje može biti obilno i manifestno, ali je još veći problem ako je oskudno ili ga uopšte nema.

Ponekad iz nepoznatog razloga može doći do patnje ploda sa usporavanjem srčane radnje i specifičnim izgledom CTG zapisa, kada je takodje neophodna brza reakcija uigranog tima“, objšanjava.

Bezbednost majke i ploda su glavna stvar

Predrag takođe ističe da ukoliko je situacija u okvirima bezbednog, lekari mogu ispuniti i po neku želju.

„Svakako nećemo indukovati porođaj ili raditi elektivni carski rez ako trudnoća nije došla do termina kada je plod dovoljno zreo za spoljašnju sredinu.

Takve situacije bi dovele do usporene adaptacije bebe, potrebe za inkubatorom zbog dodatnog kiseonika ili održavanja telesne temperature koje su najčešći problem nezrelije dece. Indukciju nećemo preduzimati bez opravdanog medicinskog razloga ili u nepovoljnim akušerskim nalazima koji mogu naškoditi majci i plodu“, objašnjava.

Porođaj kod kuće kao način da se žena zaštiti od onoga čega se plaši

Šta se krije iza odluke žene da se porodi u kućnim uslovima, za Forbes Srbija objasnila nam je psihološkinja i saradnica DokTok-a Dragana Vasić Stević. Ona je istakla da to nije uvek ista potreba. Neke žene to rade iz želje da budu u poznatom okruženju sa ljudima kojima veruju, dok se druge na taj korak odlučuju zbog staha od porodilišta.

„Porođaj kod kuće može postati način da se žena zaštiti od onoga čega se plaši. Ako je slušala loša iskustva drugih žena, čitala o akušerskom nasilju, imala ranije neprijatno iskustvo u zdravstvenoj ustanovi ili jednostavno razvila snažno nepoverenje prema sistemu, bolnica za nju više nije simbol sigurnosti, već postaje mesto na kojem očekuje da će izgubiti kontrolu, biti ignorisana, požurivana ili izložena postupcima na koje ne želi da pristane ili koji je mogu jako povrediti“, kaže Dragana.

Ako žena odluku donosi prvenstveno iz straha šta će se desiti u porodilištu, onda, kako Dragana ističe, porođaj kod kuće nije nužno izbor iz slobode. To je izbor između dva straha.

„Potreba za kontrolom takođe može imati svoje mesto. Porođaj je jedan od događaja u kojem se vrlo brzo shvati da ne može sve da isplanira. Telo ima svoj ritam, postoji neizvesnost i mogućnost da se stvari promene u odnosu na ono što je zamišljeno i isplanirano.

Kada je neko već uplašen, potreba da bar nešto drži pod kontrolom može postati veoma snažna. Tu je poznati prostor, poznati ljudi i unapred napravljen plan mogu dati neki osećaj sigurnosti. Ali, ovde potreba za kontrolom sama po sebi nije problem.

Problem nastaje onda kada nam kontrola postane način da potpuno uklonimo neizvesnost koju nije moguće ukloniti“, objašnjava.

Osećaj sigurnosti ne nastaje tako što procenjujemo objektivni rizik

Ona dodaje i da osećaj sigurnosti ne nastaje tako što procenjujemo objektivni rizik. On zavisi od toga kako doživljavamo ljude i prostor u kojem se nalazimo.

„Za jednu ženu bolnica može značiti: ‘Ako nešto krene po zlu, tu su lekari i oprema’. Dok za drugu može značiti: ‘Tamo će odlučivati o meni, neću znati šta mi rade i možda me niko neće slušati’. Istovremeno, njen dom može da joj donese sigurnost jer poznaje svaki deo prostora, jer je tu svoja, ima privatnost i može da kaže šta želi.

To ne znači nužno da ona racionalno veruje da je kuća medicinski sigurnija od bolnice. Ona može biti potpuno svesna da bolnica ima mogućnost brze medicinske intervencije, a da se ipak psihološki oseća sigurnije kod kuće. To je važna razlika između medicinske sigurnosti i doživljaja sigurnosti“, kaže.

Osećaj ugroženosti je realan

Osećaj nesigurnosti je stvaran, čak i ako se ne poklapa sa objektivnom procenom rizika.

„Ako žena kaže da se u porodilištu oseća ugroženo, taj osećaj je realan. Ali, kao psiholog, želela bih da razumem šta tačno čini da se oseća ugroženo. Da li se plaši bola? Medicinskih intervencija? Gubitka kontrole? Odvajanja od partnera? Lošeg tretmana? Ili je iza svega neko ranije iskustvo koje nikada nije do kraja obradila?

To su veoma različite stvari i vrlo bitne. Posebno mi se čini važnim da u ovoj temi ne zanemarimo iskustva žena koje su doživele nepoštovanje ili nasilje tokom porođaja. Ako žena ima osećaj da njene granice u zdravstvenom sistemu neće biti poštovane, onda je razumljivo što će tražiti prostor u kojem očekuje više autonomije.“, objašnjava ona.

Razumeti strah, kako kaže, ne znači automatski zaključiti da je svaka odluka koja iz njega proizađe dobra ili bezbedna. Psihologija može da objasni zbog čega neko nešto bira. Ipak, kako je objasnila, ne treba da preuzme ulogu medicine i procenjuje medicinski rizik.

Nisu svi životni događaji pod našom kontrolom

Posmatrati rizik kao nešto što se drugima dešava je tema koja se u psihologiji vrlo često sreće. Čak i van teme porođaja. Kada nam je neka ideja veoma važna, počinjemo da primećujemo informacije koje je potvrđuju. Samim tim, umanjujemo one koje nam ne odgovaraju.

„Ako žena snažno veruje da je prirodan porođaj najbolji, svaki uspešan primer može postati dodatna potvrda tog uverenja. Priče o komplikacijama se mogu doživeti kao nešto što se dešava drugima. ‘Ženama koje nisu slušale svoje telo, koje nisu bile dovoljno pripremljene ili koje su imale neki problem’.

Može se pojaviti i jedna vrsta psihološke iluzije kontrole. ‘Ako dovoljno učim, pripremam telo, hranim se zdravo, vežbam, slušam svoje telo i napravim dobar plan, možda mogu da obezbedim da sve prođe kako želim’“, kaže.

Poverenje u svoje telo i prihvatanje situacije

Kako je istakla, problem je što porođaj, kao i mnogi drugi važni životni događaji, imaju deo koji nije pod našom kontrolom.

„Mislim da je posebno zanimljivo kada ‘prirodno’ prestane da bude samo jedan način porođaja i počne da dobija moralno značenje. Tada žena može početi da doživljava prirodan porođaj kao dokaz da je bila hrabra, jaka, povezana sa svojim telom. Da je ‘uradila pravu stvar’. A medicinsku intervenciju kao neuspeh, slabost ili čak lični poraz. Tu već odluka može postati veoma opterećena“, navodi ona.

Iz psihoterapijske perspektive, bilo bi važnije da žena može da kaže da želi prirodan porođaj, ali i da može prihvatiti drugačiju opciju, ukoliko neće biti moguće da se odvija prema njenom planu.

„To je, zapravo, mnogo veća psihološka fleksibilnost nego insistiranje na tome da sve mora da bude prirodno po svaku cenu. Jer, ustvari, zrelost nije u tome da imamo potpunu kontrolu.

Zrelost je u tome da možemo da napravimo plan, da znamo šta želimo, da postavimo granice, ali i da ostanemo sposobni da reagujemo kada se stvarnost ne odvija prema našem planu. I to jeste jedan od najvećih psiholoških izazova porođaja.

Kako istovremeno imati poverenje u svoje telo, a prihvatiti da ne možemo potpuno kontrolisati ono što će se dogoditi? Ustvari, ovo je izazov generalno i u životu“, zaključuje.

izvor : Forbes.rs