Diplomatija na raskršću, Amerika protiv Kine: Da li je na pomolu novi, inovativniji Hladni rat

Kineska ambasada u Londonu izazvala je velike kontroverze i proteste zbog plana da se premesti na lokaciju Royal Mint Court (bivša kraljevska kovnica novca). To bi je učinilo najvećim diplomatskim predstavništvom Kine u Evropi, Kritičari i obaveštajni stručnjaci upozoravaju da bi ova mega-ambasada, površine oko 20.000 m², mogla da služi kao baza za elektronsko izviđanje.

Nalazi se u neposrednoj blizini londonskog finansijskog centra. I ključnih podzemnih optičkih kablova, za koje se strahuje da bi mogli da budu prisluškivani.

Ova tema pokrenula je pitanje da li je dosadašnja američka dominacija, kada je u pitanju diplomatska mreža ugrožena. Da li je Kina taj prvi izazivač. Kao i da li su dosadašnja diplomatska sredstva prevaziđena?

Obrisi odgovora na pitanje delimično se nalaze u podacima australijskog Lovi instituta (izveštaj iz 2024. godine). Prema tom izveštaju, upravo Kina ima najveću diplomatsku mrežu u svetu. Prestigla je SAD I prednjači sa 274 diplomatsko-konzularna predstavništva (uključujući ambasade i konzulate). SAD su na drugom mestu sa 271. Uz to Kina ima 173 ambasade, dok SAD imaju 168.

„Zabranjeni grad“ od milijardu dolara usred pustinje

Sagu o Americi kao diplomatskoj velesili nemoguće je ne započeti sa ambasadom u Bagdadu. Ona je ubedljivo najveća i najskuplja američka (i neamerička) ambasada na svetu. Pravi „grad u gradu“ i simbol američkog prisustva na Bliskom istoku. Zvanično je koštala oko 750 miliona dolara. Ali, analitičari tvrde da su stvarni troškovi, uključujući naknadna ojačanja i održavanje, premašili milijardu dolara.

Kompleks ove građevinske nemani prostire se na oko 42 hektara (približna površina kao Vatikan ili 80 fudbalskih terena) u tzv. Zelenoj zoni u Bagdadu. U strogo čuvanom delu grada koji je nekada bio sedište režima Sadama Huseina. Ambasada, koja sadrži više od 20 zgrada je potpuno nezavisna od gradske infrastrukture, sa elektranom i postrojenjima za preradu vode i tretman otpadnih voda.

Nije ni ona bila lišena korupcije, po sistemu „daleko od očiju daleko od srca“. Oni koji su išli u ovakvu neprijateljsku sredinu u pečalbu očigledno su to hteli i debelo da naplate.

Ubrzo nakon otvaranja 2009. godine, otkriveni su brojni problemi sa instalacijama, lošim dizajnom i bezbednosnim propustima. To je zahtevalo dodatnih 130 miliona dolara za popravke.

Nema spavanja

Iako je dizajnirana kao tvrđava (tzv. „mega-bunker“) sa zidovima otpornim na eksplozije, prozorima od najdebljeg neprobojnog stakla, dubokim podzemnim bunkerima i naprednim sistemima protivvazdušne odbrane, 31. decembra 2019. godine dogodio se jedan od najozbiljnijih incidenata.

Tada su hiljade demonstranata i pripadnika proiranskih milicija napali kompleks. Probili su prvu liniju odbrane i zapalili deo recepcije. Saga je trajala dva dana. Direktno je prethodila ubistvu generala Kasema Sulejmanija samo tri dana kasnije.

Za mnoge Iračane, ova ogromna građevina predstavlja simbol „trajne okupacije“. I prevelikog uticaja SAD na unutrašnju politiku Iraka. Zbog toga je često meta raketnih napada, pa se tako neretko čuje i vidi dejstvo C-RAM sistema (protivvazdušna odbrana) koji uništava dolazeće rakete.

Tako stvara svetlosni spektakl koji stanovnici Bagdada gledaju sa svojih terasa kao podsetnik na stalnu napetost. Nakon ovog napada, bezbednosni protokoli su drastično pojačani. Ambasada je postala još više izolovana od ostatka grada Pretvorila se u pravu neosvojivu tvrđavu.

Unutrašnjost ambasade više izgleda kao neki grad u Arizoni nego što liči na Bliski istok. Kompleks sadrži bioskop, nekoliko teniskih terena, košarkaške terene, teretane i ogroman olimpijski bazen. Postoji čak i mini-tržni centar.

Odlazak i tvrđava bez vojske

Mnoge diplomate provedu čitavu misiju, a da nikada ne izađu van Zelene zone. Oni „poznaju Irak“ samo kroz izveštaje i satelitske snimke. Iz tog, a i mnogih drugih razloga, SAD su odlučile da povuku vojsku iz Iraka. Betonski gigant tako verovatno postaje tvrđava bez vojske.

Prema zvaničnom dogovoru Vašingtona i Bagdada postignutom krajem 2024. i tokom 2025. godine, misija koalicije protiv ISIL-a (Combined Joint Task Force – Operation Inherent Resolve) biće okončana u dve faze. Smanjenjem prisustva u federalnom Iraku (Bagdad i baza Al-Asad) i kroz potpuni prelazak na bilateralne odnose i povlačenje trupa. Uz zadržavanje određenog prisustva u Erbilu, novom američkom konzulatu u Iraku.

Iza zatvorenih vrata, zvaničnici izražavaju strah da će bez 2.500 američkih vojnika koji su pružali logističku i obaveštajnu podršku, kompleks od 104 hektara postati „talac“ lokalnih milicija odanih Iranu. Posebno jer Trampova administracija gleda na ambasadu u Bagdadu kao na potpuni promašaj. I skupu i neodrživu nekretninu pre nego na „bastion demokratije“ kako su govorili Buš mlađi i Barak Obama.

Tramp je u više navrata izjavio da „SAD ne treba da troše milijarde na utvrđenja u zemljama koje ne cene američko prisustvo“. Za razliku od Entonija Blinkena koji je nudio „partnerstvo“, novi državni sekretar Marko Rubio koristi pretnje sankcijama i uskraćivanje pristupa dolarima kako bi naterao Irak da plaća za američku zaštitu uz distanciranje od Irana i Kine.

Plan o povlačenju do septembra 2026. koji je nasleđen, Trampova administracija je redefinisala kroz parolu „Odlazimo, ali ostavljamo pečat“. To je aluzija na nespretno američko povlačenje iz Avganistana pod Džozefom Bajdenom. Postoje ozbiljne diskusije u okviru Stejt Dipartmenta o drastičnom smanjenju ranga ambasade. Jedna od ideja je i da se ambasada preda ili proda iračkim vlastima, a da se diplomatska misija svede na nivo obične kancelarije unutar zaštićene zone.

Kineski prodor i „ekonomija pre metaka“

Sa druge strane, dok se SAD vojno povlače, Kina uvozi skoro polovinu ukupne iračke proizvodnje nafte. Irak je postao treći najveći snabdevač Kine sirovom naftom. Procenjuje se da su kineske kompanije (poput CNOOC) uključene kao investitori ili operateri na poljima koja proizvode između 50% i 67% ukupne iračke nafte.

Kina je sa Irakom potpisala strateški okvir (2019. i 2021.) koji funkcioniše kao trampa. Irak deponuje prihod od oko 150.000 barela nafte dnevno na poseban račun, koji služi kao garancija za kredite kineskih banaka. Tim novcem Kina gradi 1.000 škola širom Iraka (projekat je u punom jeku 2025. i 2026. godine), aerodrome, stambene komplekse (poput projekta Al-Sadr vrednog osam milijardi dolara), energetska postrojenja.

Uz to se Kina pozicionirala i kao ključni partner u iračkom mega-projektu luke Grand Faw u Basri. Planira da je poveže sa Turskom i Evropom kroz investiciju od 17 milijardi dolara u železnice i autoputeve. Time bi Irak postao centralni logistički koridor koji zaobilazi Suecki kanal.

Kina ne kontroliše samo fosilna goriva, pošto je Irak krajem prošle godine počeo masovnu ugradnju solarnih panela na javne zgrade. Većina te opreme dolazi upravo iz Kine. Kompanija Power China gradi neke od najvećih solarnih elektrana u zemlji.

Brojke objašnjavaju puno toga kada su u pitanju ulaganja. SAD su uložile (samo) šest milijardi dolara pomoći direktno građanima i privatnom sektoru. Kina je uložila više od 60 milijardi direktno u državne projekte i naftni sektor. Time cementira svoj uticaj u iračkim strukturama moći, prema studiji koju je napravio Univerzitet Džordžtaun.

Da li su ovi džinovski betonski zidovi u Bagdadu postali relikt prošlosti dok Kina svoje „ambasade“ gradi kroz luke i ekonomske ugovore i koliko će novi konzulat od 800 milioona dolara Erbil u iračkom Kurdistanu zaista biti „sigurna kuća“ Amerikancima, ostaje veliko pitanje. Kao i da li je to pokušaj promene modela američke diplomatije pod pritiskom novih realnosti i kineske konkurencije?

izvor : Forbrs.rs