Režiser Srđan Dragojević predstavio svoj drugi roman “Paša” !
Drugi roman reditelja i pisca Srđana Dragojevića, „Paša“, koji je u izdanju Lagune stigao pred čitaoce 16. aprila, predstavljen je u utorak u beogradskoj knjižari Delfi SKC, a ova promocija se pokazala kao da je premijera nekog njegovog filma – uz brojnu publiku okupila je i mnoge njegove kolege i javne ličnosti.
Pored Dragojevića, o „Paši“ koji je „balkanski, ali i feministički vestern“, kako smo čuli, govorili su pisac Dejan Stojiljković i urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović. a moderator večeri bila je Mona Cukić, koja je razgovo započela poređenjem prvog Dragojevićevog romana „Lajk“, koji je savremen i u kojem nam približava život influensera, dok „Paša“ vodi čitaoce u Pariz, u 1876. godinu, kao i u Crnu Goru, na Cetinje iz 1886.
U Parizu zatičemo studente vojne akademije Sen Sir – Nikolu Petrovića, budućeg crnogorskog knjaza, i njegovog najboljeg prijatelja Osman pašu, budućeg turskog vojskovođu. Nakon njihovih mladalačkih provoda Parizom i pokeraških umeća koja su odjekivala Bulevarom Kliši, deset godina kasnije, nekadašnji prijatelji sreću se u bici kod Vučjeg dola, gde su Crnogorci do nogu potukli tursku vojsku, a Osman pašu zarobili.
Čitaoci prate legendarnu partiju pokera na kojoj se dobija i gubi čitava jedna kneževina, i vrhunac drame odigrava se upravo za kockarskim stolom. U sve to, kako je izjavio Dragojević, upletena je i jedna izuzetna žena,
Elizabet Atkins, dopisnica britanskog Dejli Telegrafa, koja puši, puca iz vinčesterke, odbja da bude ukalupljena u muškoj priči, kojom su očarani i knjaz Nikola i Osman paša, dok je stari Crnogorci doživljavaju kao „goru od Turčina“.
Dragojeviću su za ovu priču, kako je naveo, inspiracija bili „Memoari sa Balkana 1858 – 1878“ Martina Gjurgjevića objavljeni u Mostaru 1910, želeo je da napravi svoju verziju ove knjige 116 godina od njenog izdanja, a pre toga, planirao je filmsku verziju romana „Zelena čoja Montenegra“ Mome Kapora i Zuke Džumhura, za koju je napisao i scenario.
Ali, kako i on porodično „vuče“ crnogorske korene, osnovno sećanje za roman „Paša“ bila mu je njegova pokojna baka Milena, kojoj je i posvetio ovu knjigu.
– Bio sam dečak kad mi je pričala da je njen deda na polici u kući držao usoljenu i prepariranu glavu turskog oficira, kao trofej iz bitke kod Vučjeg dola, i meni je to kao malom bilo strašno. A onda sam krajem 90-tih hteo sa mojim drugarima Bjelom i Kojom (Draganom Bjelogrlićem i Nikolom Kojom) da snimim film „Zelena čoja Montenegra“.
Bili su tu i producenti iz Crne Gore, Kapor, naslednici Džumhura, i odjednom su se svi oni posvađali, kako to kod nas biva, a pre toga su krenuli da šiju smokinge za dodelu Oskara. Francuski Kanal plus bio je zainteresovan za ovaj film, to je za njih egzotična tema, ali autorska prava nisu bila obezbeđena – ispričao je Dragojević.
Onda je njegov otac, bibliofil, našao knjigu Martina Gjurgjevića kojom su se rukovodili Kapor i Džumhur u svom romanu, koja je bila javno dobro i za koju nisu bila potrebna autorska prava.
– Preveo sam je i poslao Kanalu plus, oni su rekli da su i dalje zainteresovani za ovaj projekat, a moj tadašnji scenario otišao je u smeru koji mene zanima – antivestern, pank, poručnik Bluberi, Aleksandar Dima, druga vrsta senzibiliteta. Naslonio sam se na vesterne koje sam voleo da gledam u beogradskom bioskopu „20. oktobar“ ili na letovanjima kod babe i dede u bioskopu „Partizan“ u Prokuplju“.
Početkom 2000 – tih krenula je predprodukcija, tadašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović ponudio je da podrži film sa milion maraka, ako ti Francuzi obezbede još 14 miliona, koliko je bilo potrebno.
Oni, naravno, kako je ispričao Dragojević, nisu našli toliki novac, a on se okrenuo drugim stvarima.
– Prošlo je dosta godina kada mi je advokat Kanala plus javio da je njihova opcija na moj scenario istekla. I dalje sam želeo da radim taj film, ali moja producentkinja Biljana Prvanović i ja ne možemo ni jedan milion evra da skupimo, a kamoli 20 i više, koliko bi sada koštao, i tako sam odlučio da napišem roman „Paša“.
Za sve scenariste u svetu je jako tužno kad im scenario „ostane u fioci“, i ja sebi više ne mogu da dozvolim još jedan od mojih mnogih propalih projekata – objasnio je reditelj koji je potpisao neke od antologijskih filmova naše kinematografije, ali se zbog svog građanskog aktivizma, posebno zbog snažne podrške studentskim protestima, u ovih godinu i po dana utvrdio na režimskoj „crnoj listi“.
Ipak, i u situaciji nezapamćenih udara vlasti na kulturu, posebno na kinematografiju, Dragojević nastavlja da stvara, poput velikog redtelja Gorana Markovića koji je zabranjen, i već 14 godina umesto filmova potpisuje knjige.
– Mislim da je roman „Paša“ nešto najuspešnije od svega što sam do sada uradio u karijeri, uključujući i filmove – vrlo liči na mene, ima mnogo ciničnog i ironičnog, ali uspeo sam da pobedim taj cinizam u sebi i da napravim nešto dosta romantično. Ponosan sam na to. Posebno sam zadovoljan što sam uspeo da prevaziđem sindrom istorijskih romana gde je objašnjenje neophodno – naveo je Dragojević.
-Ja sam to uradio „u trku“, kroz radnju, kroz dijalog, i ono što je bitno vezano za glavne junake. Moj stav je bio da glavni junak ne može da sedne, da klekne, da se odmori, ono što on vidi „u trku“, to vide i čitaci u romanu, i čini mi se da taj pristup čini ovu knjigu i dosta zabavnom.
Dragojević je, kako je istakao, dao mnogo „popusta“ knjazu Nikoli u romanu.
– U stvarnosti nije bio tako pozitivan, više je ličio na današnje političare. Na primer, kupio je akcije austrijske fabrike oružja i doneo zakon da svi punoletni muškarci moraju da imaju taj tip oružja da bi se odbranili od Turaka, a njemu je išao profit. Ali, fokus mi je bio na tome da je Crna Gora tada bila jedna zemlja u srednjem veku, koju donekle idealizujem.
Turci više nisu bili najveći neprijatelj, nego strane sile koje crtaju karte po Balkanu, neprijatelji su postale banke, osiguravajuća društva, krediti koji se nude, dinamit koji stiže prvi put u Crnu Goru, sve u svemu – civilizacija.
Roman na neki način govori, s mojom velikom simpatijom, o plementim divljacima na Balkanu koji su ugroženi u svakom smislu. Odjednom čast, obraz više ne znače ništa, i obojica glavnih junaka su svesni te tragične promene, a meni je ta paralela sa antiimperijalizmom značajna, jer je moj lični stav.
Na kraju, o knjizi koju je pisao kao omaž, s jedne strane Aleksandru Dimi i njegovim musketarima, a s druge, Serđu Leoneu i njegovim čuvenim špageti vesternima, Dragojević je izjavio:
– Mislim da bi se taj ugroženi plemeniti Balkan koji opisujem dopao i „milolomparovcima“, ali zašto da ne – duhovito je ocenio, najavljujući i sledeću knjigu.
– To je novi roman „Crveni“, koji treba da izađe do Sajma knjiga. Hoće ga i Hrvati, i to pre jeseni. Procenili su da će iznervirati desnicu, a ja verujem i ovu našu. Uživaću. Živim za to da nerviram desničare bilo gde da su. Želeo bih da napišem roman i o Koči Popoviću i Prvoj proleterskoj brigadi, jer mi je jasno da nemam šanse za film na te teme, sada kada se diže spomenik Draži Mihailoviću – istakao je Dragojević.
Urednica „Paše“ Dubravka Dragović Šehović je istakla literarno majstorstvo reditelja u predstavljanju likova, i duhovitost koja takođe odlikuje ovaj roman.
– Na vojnoj akademiji u Parizu Nikola i Osman su za sve ostale pitomce bili ljudi sa istoka na koje se gleda s prezirom. A njih dvojica su bliski mentalno i postaju dobri prijatelji, mada su svesni da će jednog dana verovatno biti neprijatelji i ratovati jedan protv drugog. Naročito mi se dopada kako se Srđan izborio sa prikazom zemlje čojstva i junaštva – duhovito, ali bez želje da se podsmeva – rekla je Šehović.
Pisac Dejan Stojiljković podsetio je da je Dragojevića kao dobrog pisca upoznao davno, čitajući njegovu naučno-fantastičnu prozu u zagrebačkom časopisu „Sirijus“.
– U romanu „Paša“ uhvatio je mentalitet balkanskog čoveka. Ova knjiga je kao balkanski vestern koji bi Serđo Leone snimio nakon beskrajne partije pokera na Cetinju – istakao je Stojiljković, prenosi Danas.
